Marajke Hube

Upoznali su se na poslu, pre četiri godine. Oboje su bili zaposleni u Filmskoj fondaciji u Berlinu. Marajke (35) je radila kao asistent direktora, a Danijel (29) je tražio lokacije za snimanja. Pre dve godine Danijel je svoju ideju da napravi film o Guči podelio sa Marajke, koja se dugo i profesionalno bavi muzikom, a zvuci sa našeg podneblja su je oduvek privlačili, pa je s entuzijazmom prihvatila učešće u njihovom prvom zajedničkom dokumentarcu.

- Čuo sam za Guču na jednoj radio emisija posvećenoj festivalu kaže Danijel.- Znao sam tu muziku, ali ono što sam tu čuo me je oduševilo i stekao sam sjajan utisak o festivalu.

Trebalo je da Danijel i Marajke uklope ostale obaveze i nađu vreme za ovaj projekat, a takođe i da objedine znanja koja su imali. Marajke je završila studije kulture i muzikologije, svira na trombonu, a Danijel je imao iskustva u novinarstvu: radio je reportaže i dokumentarne filmove, uglavnom kao fotograf, a najviše su ga zanimale socijalne teme. Oboje ih zanima muzika Balkana, posebno ona iz Guče koja se pušta u nemačkim klubovima!

- Razmišljali smo u uglu iz kog želimo da snimamo film o Guči. Čitali smo o Srbiji. Pre toga, imali smo veoma ograničeno znanje. Čuli smo muziku iz vaše zemlje, o Guči, konfliktu, znali smo za imena Milošević i Mladić i to je bilo to.

Tek kad smo počeli sa istraživanjem, shvatili smo koliko malo znamo. Onda smo poželeli da otkrijemo više o ljudima. Film nije politički, ali hteli smo da čujemo više o Srbiji, njenoj istoriji i pre svega ljudima. Festival je samo jedan deo dokumentarca, koji je više o zemlji i njenom mentalitetu. Prošle nedelje je u nemačkim bioskopima počeo da se daje igrani film "Guča", pa se dosta priča o tome i želimo da iskoristimo moment da promovišemo i naš film, koji se više bavi pozadinom festivala.

Danijel (treći sleva) u Guči

Danijel i Marajke su prikupili veliki broj intervjua, sa ljudima koji su na različite načine vezani za Guču i festival. Obavili su razgovore sa osnivačem festivala, sa producentom festivala, sreli se sa sveštenikom i pričali o funkciji crkve u Guči, sa ženom koja izdaje sobe i garaže, muzičarima u penziji, pobednicima festivala…Šta ih je najviše iznenadilo u Guči?

- Nisam mogao da verujem koliko su nacionalizam i nacionalni ponos prisutni! Tu su bile majice sa nacionalnim obeležjima, šajkače, kokarde, zastave… Pitao sam mnoge o značenju simbola i pomogli su mi da to razumem, ali mnogi mladi nose neka obeležja ne znajući ni sami šta ona znače, već samo da pokažu da su Srbi. Opijanje je prisutno na svim festivalima tog tipa. Na Oktoberfestu ljudi nisu ništa manje pijani, ali taj nacionalizam u Guči je ono po čemu se festival razlikuje od svih nemačkih.

Da nije došao poslom u Guču, Danijel kaže da ne bi uživao.

- Volim tu muziku, ali ovde se ne radi o muzici. Bar ne samo o muzici. Ona kao da je potisnuta u drugi plan. Na takmičenju se mogu videti stariji ljudi iz okolnih sela, ali na ulicama tokom dana tu su mladi koji se zabavljaju i slušaju modernu, tehno muziku. Činilo mi se da je to više festival za mlade i da je tradicija pomalo izgubljena. Sve se komercijalizovalo. Tu su pljeskavice, brza hrana, pečenje, politika i želja da se dovede što više turista.

Danijel i Marajke su pokušali i da saznaju više o odnosu Roma i Srba.

- Intervjuisali smo jedog Roma u luna parku koji je rekao da ne postoje nikakvi problem između Srba i Roma. Ipak, posle dužeg razgovora, rekao je da 99 odsto Srba ne bi dozvolilo da im se ćerka uda za Roma. Ne mislim da se radi o pravom rasizmu, pogotovo u vreme festivala, ali stekao sam utisak da ne postoji mešanje Srba i Roma. Nije uobičajeno da se srpski i romski bendovi druže ili da su članovi mešani. Integracija Roma je veoma mala, a to me je zanimalo, jer je to, takođe, veliki problem u Nemačkoj.

Šta je bio najzabavniji moment na snimanju?

- Najsmešnije mi je bilo kada smo prateći takmičenje iza scene morali da prođemo obezbeđenje slično onom na aerodromima, sa metal detektorom. Morali smo da odložimo kameru i opremu, a zatim je prošlo 30 muzičara sa instrumentima i detektor je stalno pištao. Niko nije ništa proveravao, pa to onda i nema smisla. Kao da taj detektor i nije stvar kontrole i bezbednosti. Niko ne uzima stvari ozbiljno.

Film treba da bude završen do kraja godine, kada će početi svoj život na festivalima.

- Veoma je teško mladom novinaru, slobodnjaku, da proda materijal nekoj TV stanici. Za to su potrebne veze.

Šta su najupadljivije razlike Nemaca i Srba?

- Nemci su poznati po tačnosti, preciznosti, ozbiljnom pogledu na svet. U Srbiji ljudi izgledaju mnogo opuštenije. Primetio sam da je prisutan pristup ka opuštenom zivotu, ali da život nije baš lak. Naravno, ne mogu da imam baš čvrst stav, jer nisam u Srbiji proveo dovoljno vremena. Neki ljudi, kao recimo Bojana, naš prevodilac uopšte se ne podudara sa stereotipom Srba. Ona je izgledala više kao Nemica, nego Mareike i ja.