Pred kućom u ulici Petra Kranjčevića broj 14: niko srećniji od njih

Porodica Mokricki, majka sa šestoro mališana, nevine su žrtve sudbine i tužni junaci naše reportaže koju smo objavili u pretprošlom broju "Ilustrovane Politike".

Da podsetim: u nemogućnosti da izdrži poskupljenje zakupa kućice kod Crvene česme, na periferiji Sremske Mitrovice, na putu za Laćarak, Željka Mokricki se sa šestoro dece obrela na ulici. S porodičnom penzijom od oko sto evra, koju je, uzgred, tek nedavno počela da prima, povećanje stanarine sa 120 na 150 evra za nju je bilo nesavladiva prepreka, a za stanodavca razlog da odmah presavije tabak i preko suda zahteva prinudno iseljenje. Moglo mu se, njegovo je - tim pre što sud sudi i presuđuje po pravu, a ne po pravdi i ljudskim osećanjima.

Bio je to za njih kraj puta koji su započeli još 1992. godine, u nepreglednoj koloni izbeglica iz Hrvatske.

Obreli su se na ulici, pod plastičnim pokrivačem u utorak, 24. jula, dakle onog dana koji će, sa 46 stepeni (u hladu), ostati upamćen kao najtopliji od kako se ovde, u Srbiji, obavljaju hidrometeorološka merenja.

Pronašli smo ih desetak dana kasnije, jednog kišovitog i prohladnog jutra: "taborovali" su na travnjaku u Ulici Antuna Smaženka, baš ispred kuće s brojem 13, u kojoj su nekad živeli.

U obližnjem kafiću "Dvojka" poverila nam je svoju životnu priču obojenu zlehudom izbegličkom sudbinom, a preneo sam je takvu kakva je; učinilo mi se suvišnim dopisivati da je Željka - majka heroj! Udovica, a prkosna i nepokolebiva čak i pred onom strašnom pretnjom iz Centra za socijalni rad da će joj oduzeti decu!

Prava kuća, a u sokaku

Željka i Mario u zadnjem dvorištu	Željka se rasplakala nad pismima čitalaca „Ilustrovane politike”

Povodom te reportaže ("Bez prijatelja i krova nad glavom") javilo nam se više čitalaca spremnih da pomognu ovoj porodici, iskazujući još jednom svoju osvedočenu plemenitost. Tražili su od nas adresu (?), broj telefona (?) ili broj žiro-računa na koji bi uplatili skromnu pomoć, ali, kao i uvek, od srca.

Ponovo smo se obratili protojereju iz tamošnje Saborne crkve ocu Jovanu Muždeki, da bismo preko njega opet stupili u vezu sa Željkom, posavetovali je da otvori račun (ako ga nema) i preneli joj bar delić brige naših čitalaca, što bi joj, sigurno, bila značajna uteha…

- Dogodile su se neke predivne i gotovo neverovatne stvari - uskliknuo je prota Jovan u telefonsku slušalicu. - Očigledno je da do vas još nije stigla ta vest? Bogu hvala te još ima dobrih ljudi… A mlado čeljade, sedamdeset šesto godište, i sama majka dvoje dece, neka ih sve Bog poživi.

Reč po reč, razaznalo se da je porodica Mokricki zbrinuta, da joj je obezbeđen pristojan, ali i siguran smeštaj. Kako i zašto, saznaćemo kad dođemo…

Proti se u glasu osećalo ushićenje: radovao se kao dete, kao da se njemu dogodila nekakva predivna stvar, pa sad bujicom reči to pokušava da prepriča što brže, kako ga niko ne bi prekinuo u tom panagiriku, ili, pre, troparu nekom svecu dobročinitelju.

Dao mi je broj Željkinog mobilnog telefona, pa sam joj se najavio očekujući da ću od nje doznati nešto više? Uzalud: isto, ako ne i veće uzbuđenje u glasu, još veća tajnovitost. Čeka nas, pa kad stignemo…

I evo nas u automobilu, jezdimo ka Mitrovici kroz usijani Srem. Monotoniju putovanja ravnicom prekraćujemo nagađajući i maštareći o tajanstvenom raspletu "slučaja Mokricki". Bila je nedelja, na praznik Preobraženja.

Po dogovoru, našli smo se pred istim onim kafićem u kojem nas je "primila" pretprošle nedelje, kada smo prvi put dolazili. Bila je vedra, nasmejana i - tajanstvena.

Sa troje majmlađih i upravo kupljenim nameštajem u dnevnoj sobi nove kuće

Projezdili smo kraj kuće u kojoj je živela (iste one iz koje je izbačena i pred kojom je "taborovala" s decom dvadesetak dana), zamakli za prvi ugao desno, opet desno, da bismo se posle stotinak metara vožnje zatekli u paralelnoj uličici Petra Kranjčevića, pred kućom s brojem 14. Reklo bi se - upravo u zaleđu one kuće u Ulici Antona Smaženka 13?

- Ovo je naš novi dom, tu smo se skrasili - raširila je ruke i teatralnim pokretom pokazala stamenu žutu prizemnu zgradu. - Tu ćemo živeti dokle god bude potrebno: godinu, pet, svejedno. I to besplatno… Ali, uđite, da ne pričamo na sokaku, sad bar imam gde da vas primim.

Kroz metalnu kapiju s čipkastim ukrasima na vrhu uvela nas je u tesno dvorište: desno je zid susedne kuće, levo ulaz, a za njim hodnik kojim se vrzmaju majstori keramičari i vodoinstalateri što prepravljaju prostrano kupatilo; u dnu su garaža pretrpana neraspakovanim stvarima porodice Mokricki, ali i onim što su im propale od kišurine, i letnja kuhinja u kojoj ovih dana noće, dok majstori ne dovrše posao. Iza kuće je još jedno dvorište celo u zelenilu, s razgranatom jabukom i debelim hladom u sredini, na njega se nadovezuje zgradica neodređene namene (možda je tu bila radionica bivšeg vlasnika?).

- Posle ću vam pokazati kuću, a sad da sednemo, popričamo i popijemo kafu - komandovala je Željka ne skidajući osmeh s lica.

Dotrčali su i mališani, da se pozdrave sa gostima: prvo sa Gradimirom, koga još nisu upoznali, a onda i sa mnom, sa "svojim starim znancem". Šalimo se s njima, začikavamo ih, raspitujemo se za njihove utiske i, uopšte, ponašamo se onako trapavo kao i svi drugi "odrasli" kad ne znaju kako da privuku i zadrže dečiju pažnju… Trpe nas, to su zaista pristojna deca.

Kao u najluđim snovima

Takoreći na prstima, da ne smetamo majstorima, obišli smo kuću: duž hodnika, s desne strane, nanizani su kupatilo, kuhinja i dnevni boravak, a s leve dve spavaće sobe. U kuhinji se šepuri nov hladnjak, u dnevnoj sobi garnitura fotelja s dvosedom i prostrani regal, u spavaćim sobama udobni ležajevi. Bodrim Željku šalom da kuća gotovo izaziva zavist. Smeje se i poziva nas u dvorište da nastavimo razgovor.

Sa vrednim majstorom keramičarom Savom Tankosićem	Prota Jovan: „Bogu hvala da još ima tako dobrih ljudi”

- Pozvala me je telefonom, predstavila se, ali mi je odmah napomenula da njeno ime nikada i nikome ne spomenem - započela je Željka priču. - Ona je iz Novog Sada, udata je i ima dvoje dece, a kada je pročitala o našem stradanju, nije mogla da poveruje da je tako nešto moguće. Želi, reče, da nam pomogne: da iznajmim stan, a ona će ga plaćati. Pomislila sam u prvi mah da se šali. Još kad je rekla da se ne obazirem na cenu i da se nipošto ne rukovodim s onih stotinak evra, s penzijom koju primam… Jer, posle svega što sam preživela, teško je poverovati da još ima takvih ljudi. Ali, posle nekoliko dana, zaista je došla ovamo: zajedno smo otišle u agenciju za promet nekretnina i izdavanje kuća ili stanova, gde se sama osvedočila da je za stanodavce to što imaš decu isto kao da imaš đavole. E, na to se baš ražestila: "A, imate li nešto što bi se moglo kupiti?", pitala je ljutito. Tad su nas doveli ovamo…

Još joj sve izgleda nestvarno: nepoznata i plemenita mlada žena - kupila je kuću.

- Uopšte nije važno koliko ju je platila, jer za nas ta kuća nema cenu… Ona je nešto najlepše što nam se ikada dogodilo! I nismo je dobili na poklon, već samo da je koristimo dokle god nam bude potrebno: godinu, dve, pet, svejedno. Obećala je da će plaćati sve dažbine, a usput je dala da se kuća okreči, kupila najosnovnije što je potrebno za život, pa i unajmila majstore da nam preurede kupatilo. Nisam znala šta da joj kažem i kako da joj zahvalim na tolikoj dobroti, a ona će meni: "Moje dvoje dece imaju pet kuća, dok tvoja nemaju gde da žive, a to je kosmička nepravda koju ćemo mi sada da ispravimo."

Nasmejala se gorko na samo naizgled cinično pitanje da li u Centru za socijalni rad smatraju da su Mokricki ovim zbrinuti?

- Čula sam da je neko u Centru na slično pitanje odgovorio da se to njih ne tiče. Oni su nas zbrinuli kada su izdali rešenje da nam se ukida socijalna pomoć, jer sam pre nekoliko meseci za decu ostvarila pravo na porodičnu penziju od 818,45 kuna, nešto više od sto evra. Već sam ispričala da je to penzija na koju imaju pravo ovo troje najmanjih i, zaista, kada se ta suma podeli na tri, to iznosi oko trideset pet evra… Ali, nas je sedmoro?! Na kraju tog rešenja postoji ona pouka o pravnom leku: imam pravo da se žalim. Ma hajde! Kome?

Po Sremskoj Mitrovici se, kaže, priča da je Opštinu zvao neko iz kabineta premijera Vojislava Koštunice i raspitivao se šta se to događa?

- I umesto da taj poziv shvate kao preporuku da mi pomognu, nama i svakom ko bi se ikada našao u sličnoj situaciji, oni su se izokola raspitivali zašto sam pisala premijeru? Kao, nije bilo potrebe da ga uznemiravam, to bi se rešilo i bez njega. I rešilo se, ali ljudi iz Opštine s tim nemaju ništa. A bolje da ne pričam mnogo, skupilo se u meni previše gneva. Mislim da bih poludela od toga, da nije bilo ove plemenite žene. Ona mi je vratila nadu u život i veru u ljudski rod. Nadam se da ću jednom u životu biti u prilici da joj se odužim. Uostalom, od nje bismo svi mi mogli da naučimo dobru lekciju o plemenitosti. Eh, daj bože da i ja jednom budem u prilici nekome da pomognem…

Onda je pročitala pisma koja smo objavili u prošlom broju "Ilustrovane Politike", u kojima naši čitaoci izražavaju želju i spremnost da pomognu porodici Mokricki… I rasplakala se.

Zahvalite im u naše ime - prošaputala je.

Porodica Mokricki
Adresa: Sremska Mitrovica
Ulica Petra Kranjčevića broj 14

Broj Željkinog računa koji je, po našem savetu i preporuci, nedavno otvorila u Meridijan banci: 330-5100102016850-70

Imala je samo jedan uslov: da Željka nikad i ni pod kakvim okolnostima ne obelodani njeno ime. Nažalost, ova njena želja se mora poštovati, mada je to što je učinila u ovakvim vremenima - ravno čudu i svakako vredno pomena! Na to nadovezujem misao koja mi se vrzmala po glavi od trenutka kada sam i dobio tu nestvarnu vest: kada bi svaki čovek pod kapom nebeskom, tokom svog ionako prekratkog boravka na ovom svetu, učinio samo jedno dobro delo, majčica zemlja bi bila sasvim pristojno mesto za život.

Zato ovaj tekst posvećujem toj neznanoj dobročiniteljki, i svim plemenitim ljudima. Priča je i svojevrsna čestitka našim čitaocima koji su još jednom pokazali da su izuzetni i da za njih vredi pisati.