Kanjon Belog Drima

Na putu za Đakovicu, kod sela Brnjača, nailazimo na crkvu Svete nedelje izgrađenu 1852. godine. Ona, za divno čudo, nije uništena, ali je kao i mnoge crkve na koje smo nailazili, zakatančena i ograđena žicom. Da bih je slikala, istrčavam iz kola. Otac Petar me moli da požurim.

- Selo u koje sada ulazimo zove se Bistažin - pravim učiteljskim glasom objašnjava iguman. I upozoravajućim tonom nastavlja: - E, sad, stvarno povedi računa. Slikaćemo jednu crkvu koja je dignuta u vazduh u martovskom pogromu 2004. godine. Ali pre toga na brzinu slikaj spomenik UČK vojniku koji stoji pred ulazom u crkvu!

Na ulazu u Đakovicu nailazimo na fantastičan prizor kanjona Belog Drima. U gradu vidimo vehabije. Gledaju oni nas, a gledamo i mi njih. I nije svejedno. Ni njima, ni nama. Zaustavljamo se kod hrama Uspenja presvete Bogorodice. Crkva iz 16. veka do temelja je srušena u martovskom pogromu, a bake koje su živele u porti prebačene su u manastir Visoki Dečani. Kroz centar iguman vozi polako, da bih kroz prozor mogla da slikam, jer je suviše rizično izlaziti iz kola.

Nakon dva kruga po Đakovici, krenuli smo u selo Drsnik, opština Klina, gde žive srpski povratnici. Prvi put u životu osetih mučninu pri ulasku u svetinju, u crkvu svete Petke, jer sam upravo čula da su Šiptari u nju uteravali svoju stoku. Razumela bih, možda, da je stoka pasla u porti, ali mi nije jasno šta će krave u crkvi? I zašto je po freskama u crkvi ispisao UČK i prežvrljana lica svetaca. Ipak, pomolih se svetiteljki, čija je ikona stajala na starom listu dnevne "Politike", i izađoh da popričam sa starinom Radomirom Dabiždevićem koji se sa sinom i snahom pre tri godine vratio u selo.

- Sad mi unuke odoše traktorom za Klinu da kupe namirnice! Ne diraju ih Šiptari - kaže deda i odmahuje rukom, dok snaha Gordana iznosi posluženje, a sin Radivoje sipa domaću ljutu. Sa njima je i komšija Borivoje Ribać, skupili se da malo posede, praznik je, pa se ne radi.

Krave u crkvi

Crkva Svete Nedelje- srpske svetinje ili spaljene ili zabravljene	Otac Petar na zgarijštu crkve Svetog Ilije

Kako saznajemo od naših domaćina, selo Drsnik bilo je čisto srpsko, ekonomski jedno od najjačih u opštini Klina, a onda je 1999. godine, nakon Kumanovskog sporazuma i povlačenja srpske vojske sa Kosova, kolona od preko trista vozila krenula put centralne Srbije.

Naš domaćin je sa porodicom prebegao u Užičku Požegu, i ostao tamo do 2005. godine.

- U Požegi smo se bavili poljoprivredom - objašnjava nam starina dok uzima čašicu rakije da nazdravi, a ruke mu podrhtavaju. - Ima dosta posla u poljoprivredi. Sin i unuk su mi radili na građevini. Ipak, vratili smo se na svoje imanje. Slobodniji sam ovde nego tamo. Ako nemaš, ne možeš da živiš, a ako imaš, onda te napadaju što imaš.

U Drsniku je obnovljeno oko pedeset kuća u koje se narod delimično vratio. Uglavnom stari i njihova deca, dok su unuci raštrkani po Srbiji u školama i na fakultetima. Kuće koje su rađene su mnogo manje nego one što su imali nekada.

- Živimo kako se snađemo, ovde teško može da se zaradi neki dinar - kaže Borivoje Ribać, i dodaje da neko ima malo penzije, neko dobije nešto pomoći iz Srbije, seju bašte i tako se snalaze.

U selu nema dece školskog uzrasta pa nema ni škole. Mališani dolaze tokom raspusta. Nema ambulante, nema posla, sve fabrike u Klini su uništene.

U selo su se vratili posle razgovora sa komšijama koji su im to "dozvolili", ali su smatrali da nemaju gde da se vraćaju jer je "sve uništeno".

I ovde su vandali ostavili pečat

- Prvih dana kada smo se vratili, našli smo krave u crkvi, jedva smo raščistili portu od balege. Uzurpirali su naša imanja i bašte, pa im sada pada teško što smo se vratili jer ne mogu da rabe našu zemlju. Teško im pada što smo im zabranili da koriste naša imanja, dve izvor-česme sa ledenom vodom, pašnjake i bašte. Oni svoje rade, a mi ćutimo, šta ćemo? Na ulazu u Drsnik naš komšija je prodao imanje jednom Šiptaru i time nas je potpuno upropastio. Ovaj je na obe strane imanja izgradio ogromne kuće, a uzurpirao je i deo koji nije kupio. Tako mi sad imamo na samom ulazu u selo malu šiptarsku mahalu. Sve nas je zacrnio.

- Gde mu je srpski inat i ponos, kad je prodao Šiptaru imanje za male pare? - pita se starina Radomir.

Ono što nam je delovalo, moramo priznati i malo smešno u celoj priči sa Drsničanima, jeste činjenica da nesrpsko stanovništvo iz ovog i okolnih sela mora da ide u Kragujevac kako bi izvadilo lična dokumenta. Kada su bežali iz sela, ljudi iz opštine su poneli dokumentaciju sa sobom pa Šiptari moraju u Srbiju, ako žele lične karte i pasoše.

I još nešto, ovdašnji meštani su odsečeni od spoljnjeg sveta. Šiptari su im poskidali sa prozora antente, pa ne mogu da prate televizijski program, a i radio stanice koje hvataju su šiptarske, pa je i od toga slaba vajda.

- Nekada se desi da uhvatimo Radio Goraždevac i odslušamo vesti na srpskom. Teško nam je, ali sami smo ovo izabrali - govori stariji Dabiždević.

Obolela od straha

Povratnici u Drsnik porodica Dabiždević

- Šta je sa školom? - pitam zainteresovano, a u razgovor se najzad ubacuje i jedini ženski član porodice, Gordana.

- Pa i to je problem, jer ne znaju gde da je grade. Prvo, doveli bi ljudi decu da žive ovde, ali da im se omogući da uče i imaju posao. Pa nemamo ni lekara, samo medicinsku sestru koja dođe i izmeri nam pritisak. Rekli su da od septembra treba da dođe neki lekar u selo. On će biti za celu opštinu. Struju nemamo, Šiptari ne plaćaju, pa i nama isključuju. Ali, bolje je nego u kolektivnim centrima, jer tamo nas je bilo sedmoro u jednoj sobi, kao u zatvoru. Ipak, plašimo se da može ponovo da nam se desi 17. mart.

Krećemo put Vidanja, sela u opštini Klina. Tu su nas, ispred prodavnice, dočekali Ranko Kostić i njegovi prijatelji. Kod njih je, kažu, situacija malo bolja, jer u selu ima osmoro dece školskog uzrasta i još dvoje koji još nisu krenuli u školu. Škola se nalazi u privatnoj kući i u njoj radi osam učitelja i nastavnika, "za svako dete po jedan", kažu naši domaćini.

- Svaki dan je sve bolje i bolje - priča Ranko Kostić, a mi ga gledamo u neverici. Trenutno u selu ima 49 napravljenih kuća, a uskoro će im doći još tri povratničke porodice. Sa Šiptarima nisu imali problema nikada, ni pre, ni za vreme, a ni posle rata. Vidanje je bilo mirno selo, kažu njegovi povratnici. - Živimo dobro sa komšijama jer su to Šiptari katolici. Dolaze ovamo, pazare u radnji. Pre nekog vremena sam slavio slavu, letnjeg svetog Aranđela, pa su došli i muslimani i katolici Šiptari, došli su i Bošnjaci. Da je gledao neko sa strane, ne bi verovao da smo svi bili na okupu.

Dragana Kostić sa ćerkama Sanjom i Tanjom povratnici u Vidnje

- Kada su finansije u pitanju, gotovo svaka kuća ima neko primanje, socijalu, minimalac, oko devet hiljada što nam daje država Srbija. Preživljavamo zato što ne plaćamo vodu i struju. Imamo i neku pomoć Crvenog krsta, a obrađujemo i zemlju, pa se eto snalazimo - objasnio nam je ukratko kako to opstaju Srbi u Vidanju jedan od naših domaćina.

Dok pričamo sa Vidanjcima, nestaje struje, Ranko ulazi u kuću i pali agregat, pa se razgovor, opet uz domaću rakiju, nastavlja. Iz kuće, čuvši da su stigli gosti, istrčavaju dve preslatke devojčice Sanja i Tanja. Rankove ćerke. Obe u dahu pričaju kako su išle na more preko Crvenog krsta. Bile su u Baošićima i naučile da plivaju. Zovu nas da vidimo njihovu sobu. Krećemo za devojčicama i na vratima kuće dočekuje nas njihova mama Dragana. Ona je rodom iz Mrkonjić Grada. Od šesnaeste godine živi u ratnom okruženju, prvo u Bosni, a potom na Kosovu. Zbog toga je obolela od "straha".

- Dok je kuća još bila u izgradnji, dolazila sam sa suprugom u selo. Spavali smo na patosu, ali mi je srce bilo puno. Prve godine kad smo se vratili, otvorili smo malu prodavnicu. Imala sam zdravstvenih problema sa dojkom, bilo je neko zapaljenje, a mislili su da je rak. Preplašila sam se. Imam dve male ćerke, ne znamo šta će biti, da li ćemo bežati ponovo sa Kosova ili nećemo, pa sam toliki strah nahvatala da nisam smela iz kuće da izađem. Dođem gotovo do prodavnice, eto to je deset koraka, i na pola puta počnem da se tresem. Nisam dugo izlazila iz kuće, čak sam znala ljude da ostavim u prodavnici same jer odjednom počnem da se tresem i pobelim. U Kragujevcu na psihijatriji, gde sam bila desetak dana, rekli su mi da bolujem od straha, jer sam sa jednog ratnog područja došla u drugo.

Ipak, dok je razgovarala sa nama, Dragani je titrao osmeh na licu. Prija joj kada razgovara sa ljudima koje ne viđa stalno, a najviše voli da priča o deci.

- Ćerke od prvog dana idu kod komšija u Jagodu. To je šiptarsko katoličko selo i moja deca se igraju sa njihovom decom. Moje dete ne zna albanski, a njihova ne znaju srpski, pa deluju smešno kada se igraju, jer se sporazumevaju rukama.