GORDNA KNEŽEVIĆ-MONAŠEVIĆ glavni i odgovorni urednik

Dragi čitaoci,
Još koliko u prošlom broju smo se zgražavali što kilogram paradajza plaćama 50 dinara, ne sluteći da samo malo južnije , u bratskoj Crnoj Gori, isti taj paradajz, a bogami i krastavac, koštaju čak 150 dinara! Ovaj podatak ne bi bio toliko traumatičan da po toj ceni pradajz i krastavac ne kupuju upravo srpski turisti! Ako su nadrealne cene voća i povrća (breskve i jabuke su 200 dinara) smišljen potez crnogorskih vlasti da istrebe poslednje ostatke nekad nam tako omiljenog pradajz-turizma, pokušaj im nije loš, ali daleko da je postigao cilj. Jer, nema tog poniženja i maltretiranja koje srpski turista neće istrpeti samo da bi svaki put iznova shvatio da njegov porodčni buxet nije toliko veliki da bi se jeftino provodio na crnogorskom primorju. A tamo, osim dostojanstva, stvarno ništa više nije jeftino. Najveće luksuz ovog leta bila je voda. Ne ona namagnetisana, lekovita, o kojoj nam je pričala doktorka Kunosić (str. 24), nego najobičnija za elementarnu higijenu. Da nije tužno, bilo bi smešno: all inclusive aranžman samo na crnogorskom primorju podrazumeva da je u cenu kreveta uračunata i voda u slavinama! Da apsurd bude veći, čak ni oni koji su apartman plaćali i četiri puta skuplje nego u Grčkoj, nisu bili pošteđeni upražnjavanja jedinstvene sportske discipline koju su patentirali Crnogorci specijano za dokone turiste, a koja se zove "ko više balona i flaša može da napuni iz uličnog creva sa gradskom vodom i donese ga do stana i ko će pre da čuje kad voda oko pola pet ujutru počne da kaplje u kupatilu i brže bolje ode da se okupa ". Jedno od objašnjenja za ove igre bez granica bilo je da, uprkos opštoj nestašici, vodu moraju da imaju hoteli da ne bi vraćali pare gostima. Masi turista koji su boravili u privatnom smeštaju povraćaj novca niko nije ponudio. Čak ni popust. A i što bi kad nijedna gazdarica nije imala problem kako da napuni sobe, nego kako da ih isprazni. Kad se uzme u obzir tužna činjenica da su sve te sobe uglavnom popunili Srbi ( i ove godine više od polovine domaćih turista letovalo je u Crnoj Gori), kao i činjenica osim smeštaja bez vode, precenjene hrane (uzgred, pileće belo meso u prodavnici je sumanutih osam evra po kilogramu) i bogomdanih plaža koje, kad se uklone ležaljke, suncobrani i đubre, izgledaju apsolutno isto kao pre 500 godina, Crna Gora nema šta da ponudi, pitam se dokle ćemo plaćati da nas neko pravi budalama?!

Čuda su, ipka, moguća. Željki Mokricki, jedan nesebičan gest dobročinstva, podstaknut našom pričom o udovici sa šestoro dece bez krova nad glavom, vratio je veru u ljude (str. 18 ). Ko zna, možda se i mi opametimo do sledećeg leta.

Vaša...