PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Crne karte za beli svet

Dobro veče u ranim jutarnjim časovima... Skoplje, 1.21 posle ponoći.

Želela sam poslati ovo pismo za rubriku “Pisma čitalaca” preko sajta “Ilustrovane”, ali je moj kompjuter pri registraciji i instalaciji zatajio, pa sam vam morala pisati preko svog mejla, Pismo, zapravo, i ne morate objaviti; jednostavno, morala sam da vam se obratim iz više razloga.

Gledala sam direktan prenos humanitarnog koncerta, zapravo hepeninga Vlade Divca, i njegovo opraštanje od onoga što je, osim svoje porodice, najviše voleo i što je radio celog života. Biti tako veliki čovek, govori o veličini jedne duše - slovenske, kako bi to opisao Balašević, i ove naše, balkanske.

Pevala je naša i vaša Esma, humana kao i uvek. Dirnula me je do suza kao i uvek kad peva u Skoplju, i vratila me u vreme kada je Beograd pevao “Molitvu” čitavoj Evropi, celom svetu, i tako pokazao da se, ipak, ne damo ma šta nas lomilo. A ono što nas ne slomi, to nas ojača...

Svi pevači na sceni sa vrhunskim sportistima, i jedan mali humanitarni broj telefona na televizijskom ekranu. Sve to da bi se pomoglo mnogima bez doma, prognanima i raseljenim. Mnogima koji su u “onoj državi” nekada bili srećni, zadovoljni, nasmejani i - svoji na svome.

Sa svojih četrdeset godina pamtim zemlju koju sam i sama gradila, u kojoj sam bila dete radnih akcija (zbog čega me moja već punoletna ćerka danas ne razume i pita: šta je to, uopšte, bilo?) - kako je nestala? Studirala sam pravo, a polagala svoj poslednji ispit o mojoj zemlji koja više nije postojala.

Naša deca, lepa, pametna, vrhunski obrazovana, poliglote, poznavaoci sveta kompjutera, informatike i globalne mreže, odlaze s rečima: “Ne napuštamo mi svoju zemlju, ona je napustila nas.” Ponosno, visoko podignutih glava, hrabro gutajući nerođene suze, odlaze; kupuju crne karte za beli svet i odlaze zauvek.

Razbacani po celom svetu, verovatno užasnuti, gledali su kako smo se delili, osamostaljivali, ratovali i svi skupa gubili.

I nakon svega, posle svih vojni, embarga, bombardovanja, opet glasanje na “Evroviziji”. “Molitva” nas je ponovo ujedinila, zajedno smo kad navijamo... i kad se opraštamo.

I opet smo isti. Opet obični ljudi velikog srca i još veće duše. Niko ne zna gde se skrivaju uspomene iščekujući trenutak kada će se pojaviti da nas podsete na sve što smo zaboravili.

Kažu da onda kada od prošlosti i sadašnjosti ne ostane ništa, kad poslednja iskra života bespovratno odlazi, sećanja ostaju urezana u večnost. Sećanja na velika dela!

Ovog puta, na delo Vlade Divca! Hvala mu.

Roberta Teova, Skoplje, Makedonija