Profesor dr Vladimir Borišev, neurohirurg u novosadskoj Dečjoj hirurškoj klinici, bio je dežurni lekar, mada bi, i inače, kao i svakog drugog dana, pre podne proveo u operacionoj sali. Na odeljenju intenzivne nege su nas uveravali da je on jedini koji nam može dati valjane podatke iz prve ruke i, naoružani strpljenjem, čekali smo ga sve dok svog malog pacijenta nije brižno ispratio do postoperativnog odeljenja.

Umorno se spustio u fotelju u dnu lekarske sobe, upoznao se i pozdravio sa nenajavljenim gostima, pa počeo priču o čudnoj i neverovatnoj, mada još vrlo neizvesnoj sudbini dvoipogodišnjeg Petra Jevtića. Njegova trezvenost kao da je primirila nesputani optimizam Petrovog oca Branislava. Jer, u medicini je neuputno i neetično davati bilo kakve prognoze. A prošla su već dva i po meseca…

Krošnja ublažila pad

Sve je slutilo da će budućnost porodice Jevtić biti sjajna: Marjana se porodila u sredu, 22. avgusta, pa je telefonom pozvala sinčića Petra kako bi ga obavestila da će “na poklon” ovog puta dobiti jednu malu, slatku sestricu… kojoj su odmah, a po njegovoj želji, nadenuli ime Branislava… po tati.

Porođaj je bio lak, beba i majka su se osećale izvrsno, pa je odlučeno da već u petak budu otpuštene iz porodilišta. Brana je verovao da je najsrećniji čovek na svetu.

Prozor na četvrtom spratu i krošnja koja je ublažila pad

U stan na četvrtom spratu zgrade u Ulici braće Dronjak 14, u Novom naselju na novosadskoj periferiji, tog petka rano ujutru došao je deda kako bi pričuvao unuka, dok Brana automobilom ne skokne po Branislavu i Marjanu.

Stan je bio očišćen, uređen i opremljen po meri svog novog stanara, ali je nekome promakla kesa sa smećem. Vođen najboljim namerama, deda je zgrabio i sjurio se s njom niz stepenište. Nije se zadržao duže od jednog minuta… Ali, kada se zadihan vratio u stan, Petra nije bilo. Pogled mu je namah pao na zlokobno širom otvoren prozor i krevet koji je stajao pod njim… Spolja, sa ulice, do njega su doprli uzbuđeni povici. Noge su ga izdale.

Razbokorena krošnja stabla pred samim ulazom u zgradu je donekle usporila pad i ublažila udarac o tle. Malo telo ležalo je nepomično, delom na mekoj zemlji neuređenog travnjaka, delom na trotoaru. Ima li sreće u tome što se na korak odatle našao čovek, komšija, koji, inače, radi u novosadskoj Hitnoj pomoći? On je prvi priskočio mališanu…

Malog Petra su u bolnicu dopremili za samo deset minuta, Branislav je stigao dva minuta kasnije.

– Zamolili su me da ne ulazim – pričao je tiho. – Ali, kako sam mogao da ih poslušam?! Morao sam da ga vidim. Čini mi se da me je to spasilo ludila. Jer, Pera je, na prvi pogled, delovao kao da je nepovređen: tek nekoliko ogrebotina, valjda od granja kroz koje je propao. Tek kasnije, kad mi je profesor Borišev objasnio da Pera ima izuzetno teške povrede, od kojih bi svaka mogla biti smrtonosna, prestravio sam se do kraja. Spisak povreda izgledao je beskrajan: pluća, jetra, slezina, prelomi obe butne kosti… ali i fraktura lobanje i prelom sedmog, vratnog pršljena. Pomislio sam tada da ću umreti s njim. Taj dan, koji je trebalo da mi ostane u sećanju kao jedan od najsrećnijih u mom… u našim životima… pretio je da postane najstrašnija mora koju je iko ikad doživeo. Nisam znao šta da kažem mojoj Mari, kako da je utešim?

Ispostavilo se vrlo brzo da je naprsnuće pršljena najteža povreda. Nije bio smrskan, ali se od udara o tle smakao, pomerio taman da u kičmenom kanalu kroz koji se pruža moždina, nastane hematom koji je rastao iz časa u čas. Istom brzinom prestajale su i neke vitalne funkcije slabašnog organizma: prvo su nastali problemi sa disanjem, pa je mali Petar intubiran, umesto njega “disala je” mašina. A onda ono najstrašnije: prestao je da pomera noge, malo kasnije i ruke. Dijagnoza: kvadriplegija. Ili potpuna oduzetost…

Neprospavane noći

– Nisam imao hrabrosti da uđem u stan. A znam da su na podu ostale rasute Perine igračke; sam pogled na njih bi me skrhao do kraja. Šetao sam novosadskim ulicama noćima, čekajući da svane, pa da od nekog u klinici dobijem informaciju kako mu je, da li se bar nešto kreće nabolje… Trajalo je to dve nedelje, a onda su nam lekari, kad je bilo jasno da se stanje stabilizovalo, dozvolili da Mara bude uz njega preko dana. Prestala je da doji Branislavu, ne bi mogla i jedno i drugo. Beba je sve vreme kod Marine majke, moje tašte, ona nam nesebično pomaže, hvala joj. Ah, da… Pokušavao sam da pronađem čoveka iz Hitne pomoći koji je prvi priskočio Peri i organizovao prevoz, ali zameo mu se trag. Krivo mi je što je on sigurno naš komšija kog srećem svaki dan, a ne znam ko je. Moram i njemu da zahvalim na svemu. Pa, ako pročita ovo…

Jednog dana Petar je pomerio ruku: možda je samo skliznula niz pokrivač, ali to je za Marjanu i Branislava bio Božiji znak. Uzalud su ih lekari ubeđivali da ne očekuju čudo, jer bi docnije razočarenje bilo bolnije. Ali, počeo je sam da diše, bez pomoći aparata, što je bilo vrlo egzaktna potvrda da sve ide nabolje…

Petar sa mamom i tatom pre nego što smo se sprijateljili

– Nisu nam poverovali za ruku, ali kada je sestra koja s njim radi na rehabilitaciji uočila da Petar reaguje kada ga golica po tabanima, svi su se obradovali. Onaj hematom se smanjio, ali je i dalje pritiskao moždinu. Vodili su ga na magnetnu rezonancu i video sam snimke… Ma, poslao sam ih lekarima širom sveta, u Portugaliju, Veliku Britaniju, Hrvatsku, Rusiju, Kinu, a stigli su i do Kanade i SAD zahvaljujući prijateljima mojih prijatelja. I internetu, naravno. Nisam mogao da poverujem, ali svi su nam odgovorili. Naravno da niko od njih nije delio naš optimizam, ali nam, isto tako, nisu ni rušili nade. Istovremeno, Petrovo stanje se poboljšavalo iz dana u dan… Videćete, uostalom!

Dobili smo dozvolu direktora klinike da posetimo malog pacijenta, pa i da ga fotografišemo, ali je Pera, kao iz inata, spavao kad smo naišli. Samo sat kasnije, bio je budan i oran za druženje s ocem, ali ne i sa nepoznatim radoznalcima. Ipak smo se sprijateljili, ali samo zahvaljujući Braninim vratolomijama kojima je uspeo čak i da mu izmami smešak. Najlepši trenutak doživeli smo na rastanku, kad nam je mali prijatelj – mahnuo na pozdrav. Postali smo tako svedoci – čuda.

– Znate, izvesni lekar iz Zagreba, a do kojeg je došla moja sestra, izjavio je nešto što nam drži nadu. Rekao je, otprilike: “Sretna je okolnost što dječak ima samo dvije i pol godine.” To zaista obećava…

Dugi put u Ljubljanu

Petar, Marjana i Brana sa dr Danicom Čanji i profesorkom Vesnom Peković-Zrnić, anesteziolozima

Za desetak dana, u pratnji Marjane i Branislava, i lekara anesteziologa, specijalnim vozilom Dečje hirurške klinike iz Novog Sada, Petar će biti prevezen u Sloveniju, u Ljubljanu, gde postoji rehabilitacioni centar specijalizovan upravo za ovakve spinalne povrede. Slični centri, zaista, postoje i u Srbiji, ali ovaj u Ljubljani ne samo da ima neuporedivo bolju opremu, već i program u kojem se eksperimentalno radi sa stent-ćelijama, ili sa matičnim ćelijama, koji je još u ekperimentalnoj fazi, mada pruža nadu da će oštećeno nervno tkivo moći da se regeneriše.

– Razgovarao sam sa doktorkom Milicom Klopčič-Spelak, koja je desetak godina radila upravo u Dečjoj hirurškoj u Novom Sadu, i pozvala nas je da dođemo. Proverio sam, cena za Petra i Marjanu kao pratioca, iznosi oko trista evra dnevno. Prodaću sve što imam, zadužiću se, ali odlazimo onamo. Dr Spelak me je utešila pričom da bi cena bila niža ako bi pratilac učestvovao u rehabilitaciji. Pa, učestvovaće. Da može da se plati i u ratama. Drugačije ne bih mogao. Da može da se spusti i na osnovu našeg imovinskog stanja. Ako može, dobro je?! Ali, i da i inače imaju popuste za pacijente iz država u tranziciji. To smo mi, upravo. Ipak, kada sam seo i napravio računicu, mnogo je. Kada bi Pera tamo ostao do Nove godine, još i nekako, ako bi se produžilo do Uskrsa, morao bih da prodam stan. Za dalje – ne znam. Nije uteha što su mi rekli da se prvi rezultati očekuju posle šest meseci do godinu dana. Ali, ako bude trebalo, prodaću i svoj život… Samo da naš Pera bude bolje. Ma, videćete, još ćemo mi trčati.