GORDNA KNEŽEVIĆ-MONAŠEVIĆ glavni i odgovorni urednik

Dragi čitaoci,
Stravične slike i izveštaji o tretmanu dece i odraslih ometenih u razvoju u domovima širom Srbije, koje je jedna evropska organizacija prikupila i pre neki dan pustila u javnost, nisu potresle samo zombije. Možda ovakva slika Srbije jeste predimenzionirana, pa i lansirana iz politički nekorektnih pobuda, ali ministar Ljajić priznaje da su neki navodi u tim izveštajima tačni. Nije samo precizirao koji. Da li oni da se bespomoćna deca najstrašnije muče, vezuju za krevete, ne dobijaju terapiju „jer će ionako umreti“, ili je tačan onaj deo priče da je Evropa do sada poslala desetine miliona evra za ovakve institucije, ali da se ne zna gde su pare završile kad ovi domovi nemaju ni elementarne higijenske uslove?

I ja se pitam, gde su završile pare? I ove desetine miliona evra, ali i onih pedeset miliona dinara koje grad Beograd svakog meseca iz budžeta izdvaja da škole kupe sapune, toalet papire i sredstva za higijenu (str. 18). Jer, sapuna, čast izuzecima, u školskim toaletima nema! Čak ni u uglednim školama u centru Beograda! Čak ni sad usred epidemije žutice koja može sutra da se raširi celom Srbijom!

Kakva je budućnost zemlje u kojoj 55 odsto osnovnih škola ima poljski ve-ce, u kojoj se od dece kradu sapuni i gde domaće mleko i uvozna čokolada koštaju više nego bilo gde u Evropi zato što je jedan čovek vlasnik skoro svih trgovinskih kuća (str. 22)? Fenomenalna, poručuje Žarko Sakan (str. 28)! Srbija i Beograd uskoro će, kaže, biti centar krupnog biznisa u koji će se sjatiti svi lovci na uspeh jer su u Evropi već sve karte podeljene.

Ne znam da li je Žarkov entuzijazam posledica njegove mladosti ili kreativnog žara kojim ga je pelcovao njegov otac Dragan, ali znam da su čuda moguća. Mali Pera pao je sa četvrtog sprata, lekari nisu bili veliki pesimisti, ali on je rešio da se bori (str. 24). Evo, već je počeo sam da diše, pomera i ruke, a i reaguje kad ga golicaju po tabanima. Bravo, majstore!

Vaša...