Вељко Милковић са гравитационом машином (клик за увећање)

Много је примера како наши проналазачи, после медаља покупљених у Бриселу, Москви или на неком трећем сајму, знајући да у земљи нико није заинтересовани превише за њихове идеје, још тамо склапају уговоре и пристају на, за наше услове, примамљиве понуде.

У априлу из Москве, са највећег светског сајма науке и проналазаштва „Архимед”, наша делегација се вратила са шест златних и три сребрне медаље и специјалном дипломом Завода за интелектуалне својине Русије. На септембарској Светској изложби проналазаштва у Будимпешти наши изумитељи освојили су укупно 24 награде, рачунајући и ону престижну „генијус” награду за изум применљив у рударству. Доделила ју је Асоцијација проналазача Пољске Николи Ковачићу за револуционарни „систем суч” којим се убрзава експлоатација руде. И кад смо код Николе, нека он буде први пример. Он је свој проналазак патентирао 2002. године, и, како каже, прво је своју иновацију доказао у Босни, па тек онда у Србији.

Нешто тако десило се и новосадском проналазачу Мати Зупцу. Његов вишеструко награђени и међународно признати патенти за прераду биоотпада у брикете и минибрикете, такозване палете, своју верификацију добио је прошле године у Хрватској када су према његовом пројекту у Спачви код Винковаца направили велико постројење за палетирање и брикетирање. Вредност пројекта четири милиона евра! „Моји елаборати пуне фиоке разних министарстава и не знам да ли ћу дочекати да овај пројекат буде реализован и у нашој земљи”, готово с горчином је изјавио Зубац.

Или овај пример. Новосађани Синиша Сремац и Ђура Вујић су патентирали метод за производњу опеке и порцелана уз додавање адитива којим удвостручују производњу с истом количином утрошене енергије. А њихова изјава укратко гласи овако: „Након четири године мукотрпног рада и труда да производ патентирамо у Србији, наишли смо на неповерење и неразумевање. А познато је да је најтеже бити пророк у свом селу. Подметали су нам ноге, шта све нису чинили и таман кад смо мислили да је цео труд узалуд, упознали смо једног произвођача плочица из Шпаније. Оно што није ваљало нама, данас ваља Шпанцима.”

А колико је овај патент био значајан Шпанцима говори и податак да је управо он био главна тема на специјализованом сајму у Риминију, у Италији.

Муку је мучио и др Љубинко Илић који је године утрошио на свој патент заустављања клизишта струјом. За ту иновацију у Бриселу је добио златну медаљу, а овде је, због експеримената које је обављао у лабораторији на послу, безмало остао без радног места. И тек када је америчка војска признала да за заштиту бункера и ровова користи његову методу, нешто се, али ни издалека довољно, покренуло с мртве тачке.

Новосађанин Вељко Милковић добио је многобројне похвале и признања стручњака из целог света за своју гравитациону машину. Познаваоци ове области овај изум често називају епохалним проналаском. То је машина која омогућава добијање много више енергије од уложене. Па и поред похвала из света, и понуда свакако, Миљков патент чека код нас неко боље време. Или разумевање, ако га буде.

Па зашто је тако? Зашто нама не ваља оно за шта се други грабе? Много је разлога зашто су иноватори огорчени својим статусом у Србији и зашто се држава тако лако одриче њихових услуга и њихове памети. Да ли зато што је све туђе боље? Или зато што нам је превише компликовано да се бавимо и иновацијама? Или зато што смо познати по томе да тешко прихватамо све што је ново и непознато? А често се деси да ти новитети оду ван границе зато што ми нисмо хтели или нисмо могли да препознамо квалитет!

Чињеница је да многи генијални изуми из Србије остају у мраку. Али и да око њих влада мрак. И то не било какав мрак. Већ мафија. И о томе се прича. Има много оних који говоре о патентној мафији, односно крађи изума.

А како изгледа бити проналазач у Србији са свим могућим признањима, а опет без признања и са каквим се све проблемима и неразумевањем срећу ови људи, говоре наша четири изумитеља.

С овим изумом Србија би годишње штедела 600 милиона евра (клик за увећање)

Овај машински инжењер из Нових Бановаца до сада има око две стотине патената. Признањима, наградама, медаљама броја нема. Нема сајма у свету и код нас где се није окитио неком медаљом или дипломом. У Аустрији и Немачкој својим изумима уштедео је милионе шилинга и марака у фирмама где је радио. И стан су му дали, максималну плату, супругу му запослили. Све чинили само да га имају у својим редовима.

- То што сам тамо добијао су незамисливи услови - прича Остоја. - За сваку иновацију, за сваку уштеду коју својим изумом допринесете фирми следи огромна награда. Кад год сам добијао те паре, сетио бих се једне ситуације пре одласка из земље. За једну новотарију у фирми у којој сам радио, није важно име, због огромне уштеде и скраћивања читавог поступка, обећали су ми повећање плате за пет одсто. И никад ми је, до одласка, нису повећали.

Желео је Остоја да му деца говоре српски и пишу ћирилицом, па се, и поред фантастичних услова, вратио у Србију. И наставио да се бави проналазаштвом. И опет стара прича. Никога то не занима, у општини где је живео и покушавао да нешто покрене својим изумима није наилазио на разумевање. Тамо је неки млади саветник једва и схватао шта му то Остоја прича.

- У Лондону, после сајма, агенције су се заинтересовале за моје патенте - наставља причу. - Склопио сам уговор за тринаест патената вредан 38,5 милиона фунти. Тренутно су патенти на провери, неке агенције их већ нуде у свету. На том истом сајму 1997. године појавио сам се с пет патената и добио „Златни кључ”.

У нади да ће нешто да се промени и ствари крену набоље, Остоја је основао Удружење проналазача “Теслино јединство” у којем је већ окупио око 650 људи.

- Да не набрајам све патенте и износим податке о уштеди, али и колико би се у њиховој примени људи запослило, ево рачунице за само један. Мој мали проточни бојлер троши 65 одсто мање струје за загревање воде од великог. И сад, не рачунајући индустрију, угоститељство и туризам, они би само у домаћинствима у Србији годишње штедели око 600 милиона евра. Зато стално понављам. Што пре почнемо да користимо ту нашу памет, пре ћемо почети да живимо боље. Због неангажовања нас проналазача и некоришћења наших патената највише губи држава Србија. Не одлазе људи сами у иностранство и продају тамо своје изуме. Тамо их ми сами терамо. Мора то да се промени.

	(клик за увећање)

Проналазач из Београда који већ неколико година надлежним институцијама нуди један од својих бројних патената помоћу којег би се микроталасима уништавао коров и инсекти без употребе хемијских средстава.

- Претерана употреба хемије у пољопривреди за уништавање инсеката и корова загађује и ваздух и земљу, а како се све више и чешће инсистира на здравој храни, кренуо сам да размишљам како би та силна хемија могла да се избегне - каже Боро. - Своје патенте излагао сам на сајмовима, добијао признања и награде, али наше институције нису биле, нити су сад заинтересоване за моје патенте. Чак ме ни одговора нису удостојили. Овај мој изум, микроталасни уништивач корова и инсеката, осим те намене, може да се користи и за сушење сена, па и пшенице. Познато је да пшеница може да се жање тек кад је у њој око 14 одсто влаге, али тада је клас расцветао, па зрневље приликом жетве испада и остаје на земљи. С овим мојим изумом може да се жање раније, док је клас још затворен и тако би се сачувало оних 300.000 тона жита колико се оспе приликом жетве.

Тврди да код нас постоји патентна мафија (клик за увећање)

За изуме овог Београђанина својевремено су се заинтересовале многе фабрике мотора, каже да то што држава не брине за наше изумитеље није једини разлог што они, чим им се укаже прилика, патент продају у иностранству. За своје изуме Душан је добио бројне дипломе и признања, а на “Тесла фесту” је ушао у званични каталог што је посебно признање и потврда за изум.

- Одговорно тврдим да код нас постоји патентна мафија - каже овај научник који је 2000. године пријавио као изум мотор треће генерације.

Али, недуго после тога и почињу његове муке.

- Питате ме зашто људи одлазе и у другим земљама продају своје патенте? Не само што овде не постоји заинтересованост већ што им патенте краду. Да, баш тако. Нисам ја једини коме се то десило. То је честа појава. Пријавио сам 2000. године мотор треће генерације под називом „Импулсни електромагнетни мотор”. Тада сам поднео пројекат за три мотора различите врсте, а у “Службеном гласнику” је објављен само један, под погрешним именом, за који се касније испоставило да није мој изум. Дакле, неко је мој изум украо и под својим именом, а под другим називом, пријавио као свој патент. Када сам затражио да се подаци измене, настала је агонија. И, ево, безмало десет година, борим се да докажем да су патенти моји.

После силних суђења Душан је за два изума добио спор, а за трећи се још суди. А да тога заиста има, потврдио је и Момчило Вујачић, дипломирани правник и изумитељ. Он каже да је стручњацима довољан само летимичан поглед да виде да ли патент вреди и треба им веома мало времена да украду идеју, усаврше је и примене. Ако је патент вредан, каже овај правник, довољно је да га у патентном заводу заведу само неколико дана касније у односу на датум кад је предат, а да га неко под другим именом региструје пре, и све је готово. Почињу судски спорови у којима, бар према досадашњим искуствима, губе сви.

	Хоће ли и ова Милошева златна медаља из Москве да донесе профит другима (клик за увећање)

Милош Станковић, млади инжењер електротехнике и производног менаџмента, власник је педесетак међународних и домаћих признања за иновације. Овај Београђанин један је од најмлађих чланова Академије изумитеља Србије.

До сада је светску и домаћу научну јавност обрадовао универзалним филтером за гасове, јединственим магнетним мотором, електростатичким пречишћивачем издувних гасова, еко-ауспухом, истраживањем горивних ћелија које омогућавају кретање аутомобила на водоник. Дизајнирао је и шкољке аутомобила и суперсоничних авиона. Револуционарни филтер ваздуха му је донео златну медаљу Међународног сајма индустријске својина у Москви прошле године, а еко-ауспух 2005. године награђен је дипломом руског Завода за патенте, као и признањем америчког представника за науку за најбољи проналазак и еколошки дизајн.

И сад шта се догађа. Милош чека. Млад је и не жели да верује да ће његови у свету признати и награђени изуми остати само папир у фиоци, да ће држава наћи свој интерес. А ако не, онда ће се вероватно обистинити приче о којима он није хтео јавно, али о којима причају његови пријатељи изумитељи да „Фијат”, „Пежо” и „Рено” уредно стоје у реду и чекају. На шта? Па на нашу небригу после чега се губи стрпљење и одлази ван граница.

Огњан РАДУЛОВИЋ
Фото Г. ВИШЊИЋ И М. ЛУЖАНИН