У уторак 29. новембра у Малом позоришту „Душко Радовић“ обележен је јубилеј – један век од рођења писца, афористичара, радио-водитеља Душка Радовића. О њему су говорили Матија Бећковић, Зорица Хаџић, Оља Бећковић, Борис Миљковић, Милош Радовић и Бранислава Милунов. Специјални гости вечери, Бисера Велетанлић и Васил Хаџиманов извели су нумеру „Мило моје“ за коју је Душко Радовић писао текст, док је хор Дечјег културног центра извео нумеру „Здравица“ („Све што расте, хтело би да расте“).
Матија Бећковић, најбољи пријатељ Душка Радовића, отворио је обележавање јубилеја речима: „Честитам свима нама стоти рођендан Душана Радовића. Ми смо славили рођендан заједно тако да смо били нека врста вршњака и близанаца. Ево већ четрдесет година ја тај рођендан славим сам, али он је са мном и није био ниједан дан мртав, нити је умрло иједно његово слово. Данас славимо његову прву стогодишњицу. А биће их унедоглед“.
Поводом обележавања јубилеја компанија „Маском“, која већ дуги низ година издаје његова дела и штити права на њима, припремила је обимну монографију коју је приредила Зорица Хаџић, једна од учесница програма. „У основи ове књиге није било никакве калкулације. Водила ме радозналост и љубав према делу Душка Радовића. Мени је до руку дошла књижица с писмима Душана Радовића сину војнику и неколико разгледница. Прва мисао је била да морам да нађем Милоша, ово је толико лепо и интерестано и тако сам кренула. Без Милоша Радовића ове књиге не би ни било. Тако сам имала увид у породичну архиву и веома ми је помогао Матија Бећковић. Ја нисам пуно знала о Радовићу и није ме било срамота да питам“.
Оља Бећковић евоцирала је своје сећање на Душка Радовића: „У то време мама и тата су се дружили са Душком и са Здравком Шотром. И они су били редовни гости у нашој кући. Моја сестра и ја смо биле јако мале. Сестра Људмила се прва сетила да се заљуби у Шотру. Мени се чинило као да би то урадио свако, а ја сам хтела да будем оригинална и да се заљубим у некога у кога се нико не би заљубио. Душко је отишао на пијацу и купио ми је прстен. Целу причу можете пронаћи у књизи. Душко никад ништа није радио као остали људи“.
Милош Радовић се публици обратио речима: „Душко више не пише, али га и даље читају све више, као да им је први пут. Његове књиге су и даље нове и модерне, купују се, цитирају и поклањају. Он је и даље ауторитет. Многи талентовани писци одустали су од писања плашећи се шта би им намргођени Радовић могао рећи. Мргудни Радовић се осмехнуо из ове књиге и верујем да би се обрадовао да је имао прилику да је види. Осмехнути Радовића био је изазован задатак и сигурнан сам да смо у томе сви успели“.
С.Ј.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању