Ватромет, црвени тепих, плесне нумере ансамбла Позоришта на Теразијама, филмска музика и џез стандарди оркестра који је свирао уживо, обраћање градоначелника, дирљиве поруке и сећања – отварање смотре је протекло баш у пријатној атмосфери, а било је достојанство као и сви потоњи догађаји наредних шест дана који су се одигравали између седам тачака посвећених седмој уметности.
Бројни гости су имали свој мали рај између Народног позоришта, Културног центра, „Променаде“, „Гроша“, Главног трга и мало даље Булеваром ослобођења, поред споменика Томи Здравковићу (рођен је у оближњем селу) па надесно ка пијаци преко пута је смештена „Атина“, малени хотел на располагању медијима.
Церемонију отварања осмислио је наш познати глумац Небојша Дугалић који је неколико дана касније имао и свој вечерњи поетско-музички кабаре „Да, то су били дани“ са уходаним музичарима Војиславом Савићем, Нином Ћосић и колегом, глумцем, Борисом Пинговићем. То је био још један од узбудљивих догађаја који се одигравао ван биоскопских сала за време фестивала.
Слушали смо домаће и стране поп хитове које сви волимо, али и поезију наших познатих песника, од Змаја преко Бећковића до Симовића и Радовића. Оно што је било занимљиво јесте да се Борис и Нина и нису баш најбоље чули док су причали и певали,, али зато је Дугалић био непогрешив у савладавању озвучења и ресторанског простора. Његов глас, прецизан и снажан, подједнако се добро чуо у сваком делићу „Променаде“.
Владимиру први „Отисак“
Исти утисак је глумац оставио и на свечаном отварању када нам је прочитао кратак животопис фестивала уз кога смо сазнали да је на идеју о његовом покретању дошао Драган Јовић, уредник филмског програма Лесковачког културног центра, још 2006. године, а покренуо га две године касније. Жеља му је била да у центар смотре стави творце филмова – редитеље.
Током свих ових година много редитеља, глумаца, критичара, продуцената помагали су Јовићу у овој намери, у својству селектора или чланова уметничког савета, а међу двадесетак имена успели смо да запамтимо Мишу Радивојевића, Светозара Цветковића, Милана Влајчића (у згради која је до краја Другог светског рата припадала његовој породици данас се налази Културни центар), Војислава Вучинића, Инес Тановић, Хрвоја Хрибара, Теону и Лабину Митевски, Слободана Ћустића, Дарка Бајића…
То прво вече било је посвећено нашем славном редитељу Горану Паскаљевићу чије име је отиснуто у назив почасне награде која се од ове године додељује неком редитељу из свих бивших југословенских република. Паскаљевићева удовица Кристина, родом Францускиња са одличним изговором и знањем српског језика, дошла је на идеју о награди која би чувала успомену на њеног мужа и у договору са организаторима фестивала решено је да сваки од осамнаест Горанових филмова буде једне године иснпирација за статуету који ће неки овдашњи вајар урадити.
То ће бити „Отисак Горана Паскаљевића“, награда за редитеља који успева да своју уметност оплемени широм сликом нашег света и времена, баш као што је то радио Паскаљевић. Вајари ће бити бирани по конкурсу, али је овог пута избор био лични Кристинин и пао је на младу уметницу Нину Недић која је извајала „Танго Аргентино“.
Награда је отишла у руке Владимира Перишића кога наша публика зна по остварењима „Обични људи“ и „Изгубљена земља“. Поред скулптуре добитнику следи и новчана награда коју заједно додељују госпођа Паскаљевић и град Лесковац. За Кристину је то био посебно емотиван тренутак, јер је баш на дан уручења награде 25. септембра пре четири године Горан преминуо.
-Одрастајући током деведесетих година прошлог века, у метастази југословенског друштва и кинематографије, ја сам свој редитељски пут потражио у Француској, а своју филмску породицу у делима послератног модернизма шездесетих, онима које је Антониони звао „модернизам без бицикла“, за које је форма понекад била битнија чак и од живота – рекао је Перишић читајући говор и једва успевајући да задржи снажне емоције које су навирале из његовог грла и очију. – Али, никада нисам престао да осећам вредност и жељу за припадањем великој југословенској кинематографији чији је Паскаљевић један од најистакнутијих стваралаца, а која је почела да буја из „реализма са бициклом“. Наравно, мислим на култни филм „Крадљивци бицикала“ Виторија де Сике за који знам да је Горану био веома важан.
Вербални дуел
Испричао је и анегдоту о једном једином његовом сусрету са Паскаљевићем пре готово две и по деценије на фестивалу у Берлину, када је ушао случајно на прес-конференцију коју је Горан имао. Владимир је успео да му постави питање о омиљеном филму, а овај је кратко одговорио:„Крадљивци бицикала“. Наставио је да слуша оно што је Паскаљевић говорио:
-За Горана је саосећање са малим и обичним људима, са пониженима и увређенима било важније од сваке форме – наставио је Перишић. – Тих, али дубок, смисао за опсервацију, разумевање и љубав за парије, друштвено одбачене, обојене топлим хумором прашке школе и Милоша Формана, карктеристични су за Паскаљевићеве филмове. Њима је допринео да југословенски филм добије своје место у светској кинематографији и по том „отиску“ ћемо га заувек памтити. Част ми је да сам добитник ове награде и још веће задовољство ми је што је она установљена. Хвала Кристина, хвала фестивалу.
Перишић је имао још доста сусрета са публиком током фестивала. Разговору са гледаоцима „Изгубљене земље“ , коме су поред њега присуствовали и главни глумци из филма, тинејџери-аматери Јован Гинић, Миодраг Јовановић и Лазар Коцић, баш се био одужио и зашао у термин наредног филма, а узбудљиво је било и на конференцији за новинаре где је дошло до вербалног сукоба Перишића и једног фото-репортера. Фотографу је сметало Перишићево мишљење да наша кинематографија не може да буде конкурентна у светским оквирима уколико сви њени сегменти нису врхунски, а не само режија, наводећи мањак светски признатих сниматеља, дизајнера, па и фотографа. Припадник те бранше се баш изнервирао, али није умео да одговори на Перишићево питање да му наброји бар неколико наших фотографа-сниматеља који у свету нешто значе?!
Цео овај фестивал био је посвећен Горану Паскаљевићу, на овај или онај начин (дирљиве су биле поруке са сећањима о Горану које су казивале глумице Мира Бањац и Ивана Михић), па је његов славни филм „Чувар плаже у зимском периоду“ био тематска инспирација и за плакат фестивала, за музичку нумеру пре него што је смотру прогласио отвореном глумац Ирфан Менсур који је (ваљда) један од ретких претеклих из глумачке поставе тог остварења снимљеног 1975. године.
-Иако се у неким мојим биографијама наводи другачије, то је био мој први прави филм – рекао је Ирфан Менсур (72). – Прво ми је Горан понудио ту улогу, онда сам добио понуду од једне стране продуцентске куће за филм „Атентат у Сарајеву“. Горан је рекао да ће да ме чека док то не завршим. У „Атентату“ нисам знао ни где ми је нога, ни где ми је глава, ни где ми је глума. Тек сам у „Чувару“ знао шта радим и зато је у мом срцу то први филм који сам снимио и први у коме сам почео да се бавим глумом. Брзо након тога Горан и ја смо опет радили заједно на филму „Пас који је волео возове“.
То прво вече обележио је долазак многих познатих глумаца на фестивал попут Хане Селимовић, Слободана Ћустића, Душанке Стојановић Глид, Наде Блам, Милоша Влалукина или Николе Ристановског који је такође на сцени поделио са публиком своја сећања на Паскаљевића и снимање филма „Буре барута“.
Бежање са Екскурзије
Програм фестивала имао је неколико целина као што су „Главни такмичарски програм“, „“Млади аутори у фокусу“, „Студентски филмови“ и „Бинџуј“, као и ванфилмске активности попут три изложбе, три прдестављања књига и две пројекције ван конкуренције за награде.
Међу филмовима које смо погледали на овом фестивалу (неке смо видели током протеклих месеци) најбољи утисак оставила је „Света обитељ“ хрватске редитељке Влатке Воркапић о мучном сукобу традиције са модерним добом у малом славонском селу који се прелама кроз пропаст једне имућне, патријахалне породице. Беспрекорна режија, фотографија, сценарио, монтажа, звук, слика, глума (једну од главних улога игра и наш Никола Ђуричко) – публика је баш уживала у овом остварењу које је остало без награде. Филм који је добио једну од награда „Екскурзија“ из Босне и Херцеговине, силно је разочарао посетиоце биоскопа.
Многи су и напуштали пројекцију. Није само реч о томе да је тема проблема одрастања тинејџера већ виђена, чак и када се радња већим делом дешава у школи и око ње, већ је много горе што бар две трећине филма апсолутно нико не разуме шта глумци у филму говоре! Питали смо се да ли је могуће да неки свршени редитељ који је свој филм радио и са партнерима из западне Европе, може такав филм да пусти пред публику? То је учинила млада Уна Гуњак. Као да глумци нису били озвучени како треба – једноставно нисмо знали због чега се нешто дешава у филму и шта се догађа у дијалозима. Није проблем до сале, јер је Народно позориште беспрекорно функционисало са свим другим филмовима. Филм је на неким страним фестивалима и добијао по неку награду, али вероватно је тамо публика имала титл и није морала да нагађа о чему се ту ради.
Сасвим супротно, гледаоци су до последњег места испунили салу Културног центра да би видели, неки од њих и по трећи пут (како су нам признали), романтичну, духовиту мелодраму „За данас толико“ Марка Ђорђевића. Овогодишњи биоскопски хит од кога нико није очекивао да ће постати хит, доноси нам причу о једној срећној младој породици која и кад није срећна гледа на то са лепше стране. И на крају сви плачу од среће, и на платну и у сали. И за Марка је након пројекције било „милион“ питања гледалаца која су показивала колико људе овај филм наводи да размишљају о животу и буду задовољни што га живе.
Не личим на Ђинђића
Пажњу публике привукла је и драма „78 дана“ Емилије Гашић о времену када смо били под бомбама НАТО пакта 1999. године. Аплаузе је добила јунакиња филма, девојчица Маша Ћирковић која тумачи главну улогу. Она је баш на фестивалу прославила свој десети рођендан.
-Ово ми је најлепши фестивал, а на много њих сам била са филмом – казала је новинарима Маша.- То је моја прва улога. Играм стидљиву девојчицу Лелу која са братом за време бомбардовања из Београда одлази код рођака на село. Иако нисам била рођена у то време, осетила сам како су људи живели тих 78 дана и желим да ниједно дете на свету више не прође кроз то.
Од страних (нејугословенских) филмова издвојио се турски „Ране оклевања“ приказан у програму „Млади аутори у фокусу“. Он је и добио награду, а ми смо накнадно честитали његовом аутору Селаману Наџару с којим је „Илустрована Политика“ недавно објавила велики интервју.
Овогодишњи фестивал је претрпео мали ударац због изненадног одласка Дарка Бајића са места уметничког директора, који се највише огледао у мањку аутора филмова из Главног такмичарског програма који су долазили у Лесковац (то је учинила само Вања Јуранић из Хрватске која је са својом драмом „Само кад се смијем“ већ зимус била гост Феста). Ипак, све су то надокнадили редитељи из других селекција, посебно из селекције „Бинџуј“ посвећене телевизијским серијама. По избору редитеља и сценаристе Владимира Вулетића, публика је видела по две епизоде серија „Црна свадба“, „Сабља“ и „Нобеловац“.
„Сабљу“ су представили један од креатора Владимир Тагић и главни глумац Драган Мићановић који у њој игра премијера Србије Зорана Ђинђића после чијег убиства је Влада покренула полицијску акцију „Сабља“ у потрази за саучесницима и убицама.
-Са глумачког аспекта ја сам многе говоре Зорана Ђинђића преслушавао, а тек на пробама и снимању сам хватао неке његове гестове – рекао је Мићановић.- И то је све што смо се договорили да остане. Нисмо ишли на имитацију, јер ја не личим на Зорана. Од шминке и маске нисмо имали ништа, сем што смо мало поседели моју косу. За цео процес нам је било много битније да прикажемо то стање у коме се покојни премијер налазио непосредно пред убиство, околности које су га окруживале и атмосфера која је прављена око те завере, и да у свему томе прикажемо људско биће. Нисмо правили документарни филм већ играну серију где имамо право на своју машту па и на своју грешку, где год смо погрешили. Више се ишло на то да се оствари добар драмски лик. Ипак, нисам желео да се одрекнем те могућности приказивања Зорана, тог његовог бритког, брзог ума у говору и прецизности његових речениица. То нисам хтео да изоставим, тако да сам се трудио у том малом сегменту да пробам да га приближим себи, а и гледаоцима.
Заслужила сам награду!
И долазак Тихомира Станића последњег дана фестивала да представи серију „Нобеловац“ у којој, по ко зна који пут у каријери, тумачи лик писца Иве Андрића, био је празник за љубитеље уметности у Лесковцу.
-Пре седам година смо сценариста Иван Велисављевић и ја почели да истражујемо шта је то могло у животу једног тако интровертног, сталоженог, разумног, одмереног човека да направи пукотину у тој смирености – испричао је Станић који је уједно и режисер серије. – Помислили смо да је то тренутак када сазнаје да је добио Нобелову награду и када, како каже, осећа да му је читав живот изврнут и изложен пред светом, под неком лупом. Тражили смо шта је та црна пруга у Андрићевим грудима која га је терала на стваралаштво.
На крају фестивала је глумица и редитељка Мирјана Карановић добила Специјално признање овогодишњег фестивала за афирмацију регионалне филмске уметности у свету, а она је баш права особа за то, јер је глумила у делима аутора из готово свих бивших југословенских република, од Срђана Карановића и Винка Брешана до Емира Кустурице, Горана Паскаљевића, Вељка Булијића и Јасмиле Жбанић. Чланови уметничког савета фестивала – Мирољуб Вучковић (Србија), Инес Тановић (БиХ) и Игор Мирковић (Хрватска) – су са усхићењем причали о Мирјани и само што нису заплакали и пали у несвест због чињенице што су у њеном друштву.
-Жеља да глумим била је огромна, али никада нисам ни сањала да ћу бити филмска глумица – казала је Мирјана Карановић. – Моја каријера је кренула од филма, многи су ме тада убеђивали да то неће дуго трајати, јер сам добила разне награде за први филм “Петријин венац”. И говорили су: сад си добила улогу и никад више. Међутим, десило се нешто чудесно, имала сам срећу да је моја каријера почела осамдесетих, када је све цветало и бујало, ваљда је пред катастрофу живот најјачи. Онда сам напунила 40 година и мислила сам – то ће бити крај, али баш тада су кренуле да стижу неке нове лепе улоге. Имам срећу да живим у времену када старије глумице не седе код куће и чувају унуке, него играју улоге старијих жена. Веома сам срећна што добијам ову награду. И заслужила сам је! Стварно сам се трудила и напутовала сам се по овом нашем региону.
Антрфиле 1
Најбољи режисери
Главни такмичарски програм
(у жирију су били редитељи Иван Икић, Ирфан Менсур и Предраг Личина)
Прва награда: Владимир Перишић („Изгубљена земља“)
Друга награда: Уна Гуњак („Екскурзија“)
Трећа награда: Младен Ђорђевић („Радничка класа иде у пакао“)
Млади аутори у фокусу
(жири су чинили Маша Нешковић, Вук Ршумовић и Маја Медић)
Победник је Селман Наџар из Турске за филм „Рана оклевања“
Студентски филм
(жири је био у саставу Предраг Ђурђевић, Џенан Еско и Милош Влалукин)
Победник је Сара Радуловић за дело „Свакако ћу да крварим“
Антрфиле 2
Сарина прва насловна страна
Млада глумица Сара Јовић из Лесковца привукла је пажњу званичног фотографа Марка Јоцића који је направи серију њених гламурозних, а потом и свакодевних фотографија током фестивала где је учествовала у организацији и била најављивач филмова који су приказивани у Културном центру. Она је и студенткиња четврте године глуме у класи професора Ирфана Менсура на Факултету савремених уметности у Београду. Већ је играла у комадима Народног позоришта у Лесковцу као што су „Снежана и седам патуљака“ „Чаробњак из Оза“, „Пепељуга“, „Бајка о бајатом пасуљу“ и „Вечерња представа – Дракула“. Њени шарм, лепота и харизма коју је показала пред публиком довели су је и до њене прве насловне стране, у овом броју нашег листа.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије Марко Јоцић