Душан Ковачевић је управник од 1998. године, али од самог настанка је сарађивао са овим театром. „У оно време ни таксисти нису знали где је ово позориште“, каже он.
– Половином осамдесетих било је пет позоришта у центру града, а ова кућа изгледала је као луксузна барака у којој су се одржавале разне културне манифестације и политички програми…
Данас изгледа светски удобно, са репертоаром који предност даје домаћим писцима. Однос према раду и уметности остао је исти као некада:
– И данас имамо мало запослених и по принципу већине позоришта у свету, радимо од представе до представе. Ово позориште чека дуга и успешна будућност ако настави путем којим је пошло – промоцијом нових домаћих драмских писаца у извођењу великих глумачких имена са генерацијама млађих глумаца који тек освајају позоришни свет. „Звездара театар“ је одавно пример новог модела позоришта и пример за неке будуће позоришне куће. Он је сада у својим најлепшим годинама, за разлику од нас који смо били са њим од почетка. Иза нас је много лепих представа и, нажалост, много људи којих више нема. Видећете и у овом нашем рођенданском филму „Кућа међу звездама“, то је прича о историји овог позоришта и, углавном, о људима којих нема више и неколицини нас који смо претекли – каже Ковачевић.
Фино и поучно
Из прве представе овог позоришта „Мрешћење шарана“ по тексту Александра Поповића, премијерно изведене 8. октобра 1984. године, глумац Воја Брајовић је такође међу неколицином претеклих. Нема више паметног и драгог човека и режисера Дејана Мијача, нема глумаца Боре Тодоровића, Раде Ђуричин, Бранка Цвејића, писца Александра Поповића, композитора Војислава Костића… А међу „претеклима“, поред Воје, Мира Карановић, Лазар Ристовски, Гордана Павлов и још пар сарадника.
– Та представа је имала веома узбудљиву судбину зато што је претходно забрањивана у два наврата: у Пироту, потом и у Београдском драмском. Онда је „Шарана“ узео да режира Дејан Мијач у једном новом простору и позоришту – сећа се Воја Брајовић. – Најпре је за главну улогу хтео Слободана Алигрудића, па Пепија Лаковића и нико од њих није био слободан у то време. Онда је прихватио Изет Хајдархоџић. Кренули смо да радимо без икаквог хонорара. Колико зарадиш, толико и добијеш.
А лепо смо зарађивали, признаје Воја и додаје:
– Никад нећу заборавити те прве пробе. Дејан је већ на почетку направио две-три интервенције које су највише мене ражалостиле. Избацио ми је читав монолог о судбини људи на Голом отоку, због кога сам највише и прихватио улогу. Оставио је само две речи. На питање како је тамо, мој јунак одговара: „Фино, поучно“… Велики редитељ који уме да сагледа и целину и суштину. „Звездара театар“ је са овом представом раширио крила. Нико није очекивао толики успех. Само у Загребу извели смо је 49 пута, имали смо тамо чак и свој декор.
Другу представу у „Звездара театру“, само месец дана касније, режирао је Егон Савин. Био је то комад „Ратнички растанак“ – почетак дуге и лепе сарадње овог ствараоца са позориштем на Звездари. Данас публика може, уколико успе да набави карте, да погледа и највећи хит актуелног репертоара „Књигу о Милутину“ коју је Егон такође режирао.
– Са временске дистанце лакше сагледавамо значај „Звездара театра“ – рекао је Егон уочи почетка седмодневне рођенданске светковине овог позоришта. – Тешко је данас замислити време једнопартијског система у коме је та једна партија заиста улагала велики новац у културу, али је истовремено спроводила озбиљну контролу над свим, пазили су на читав процес рада и стварања. Неке представе су одбијали и пре проба, неке забрањиване током проба, а неке су скидане са репертоара после првог извођења.
Онда се појавио феномен „Звездара театра“ , прекретница у историји српског позоришта.
– Могли смо да радимо шта смо хтели и то је било равнно чуду. „Звездара“ је била слободно позориште у које је ушла цела генерација нових писаца. Публика је то одмах осетила, препознала је да су добили прво српско слободно позориште у коме су могли да гледају што нису могли у другим, забрањене теме и садржаје који су истовремено били веома вредна и квалитетна дела.
Позоришни АВНОЈ
Међу писцима чија су дела извођена били су и Душан Ковачевић, Небојша Ромчевић, Стеван Копривица, Александар Поповић, па и велика имена других југословенских република попут Иве Брешана. Управо је наша позната књижевница, редитељка и драматург Вида Огњеновић поставила трећу представу „Звездара театра“ по Брешановом делу „Нечастиви на Филозофском факултету“. Она истиче да је њен бивши студент а сада колега Егон Савин сасвим у праву када прича о парадоксима оног једнопартијског времена и „слободној културној зони“ која је тада настала под именом „Звездара Театар“.
– На први састанак је Мијача, Савина и мене позвао Пера Ђурђевић, тадашњи управник – сећа се Вида.- Казао нам је да Дом културе „Вук Караџић“ планира да од једног старог магацина направи нову позоришну сцену. Тај скуп назвала сам „позоришно заседање АВНОЈ-а“. Био је врло чудан, тајанствен, имали смо утисак да радимо нешто веома важно, добили смо уверавања да је све одобрено, али да о томе не можемо да причамо гласно. Дејан је почео да ради „Шарана“, ја сам изабрала Брешана. „Нечастиви“ је скинут са репертоара у Загребу, после другог или трећег извођења, уз велику буку.
Ангажовала је наше глумачке прваке Радета Марковића, Ксенију Јовановић, Мишу Јанкетића, као и Шпиру Губерину из Хрватске.
– Почели смо да радимо са великим уживањем, дочекали контролну пробу на коју су дошли чланови савета – пола сале. Озбиљно су је одгледали, изнели примедбе и на крају рекли да то мора да се преради. Одлучила сам да ништа не мењамо, да рескирамо, да нас види публика па нека она одлучи. А Ђурђевићу сам рекла ако буде проблема да каже да он ништа није знао о нашој одлуци, да га ми нисмо послушали. Доживели смо овације. Брешан је рекао: “Ако ово прође, спашен сам и у Хрватској, нећу ићи у пакао“! „Звездара театар“ одиграо је огромну улогу у нашем позоришну животу, не само због текстова него те ослобађујуће енергије, глуме, режије и пласирања представа.
Страдање Бранка Ћопића
Данас је друго време. На конференцији за новинаре причало се и о томе шта би данас могао да буде разлог за забрану представе.
– Ако поменете Тита у кафани у оно време, а келнер је, наравно, био задужен да о томе обавештава полицију, завршите у затвору – каже Душан Ковачевић. – Тачно се знало, за колико сумњивих речи се добије колико робије. Данас је све потпуно ирелевантно. Полиција није оно што је била. У мојим комадима увек сам се бавио униформисаним лицима. Имам галерију полицајаца, чак и у овом најновијем комаду. Без њих нема живота.
Апсолутна слобода је ужасна, каже наш аладемик и писац:
– У аутократским системима, где није смело да се пише, писало се најбоље. Чешки филм направио је бум док је свака реч била контролисана. Онда је дошла та „апсолутна слобода“, можете да пишете и причате шта хоћете, то више никога не интересује. На друштвеним мрежама су три пута ужасније ствари него што можете да их замислите у позориштима.
Савин се присетио и „Јеретичке приче“ због које је, каже, Бранко Ћопић изгубио и здравље и живот:
– Долазили су неки партизани на контролну пробу који су се борили у биткама о којима Бранко пише. Мислио сам, само нека изађемо у јавност. Ти људи допринели су нашем успеху. Дај, Боже, полицајаца, дај Боже забрана! Мала смо чаршија, одмах се сазна, ето одмах гомиле гледалаца. Сада, док радим, поново то прижељкујем. Али, полиције данас нема.
Наш велики писац додаје и да кад прави представу мисли о суштини људског живота и емоцији на дуге стазе:
– Никад нисам размишљао о томе шта се данас догађа. Брза реакција је за новине. Позоришна литература захтева промишљање на дуго време. Обавезујућује је да размишљаш шта пишеш, зашто пишеш и коме пишеш. Да мислиш о људима који ће за 50 година читати. Многе комаде сам писао док сам „био пријатељ“ са Јоакимом Вујићем, а играју се и данас. Да сам реаговао брзо, исхитрено, с мање живаца, трајало би годину-две. Писање је велика и лепа прича за човека који се определи за писање и, с друге стране, велика обавеза према себи. Представа са које публика изађе депресивнија него што је ушла, није добра представа. Не смете људима да загорчавате живот.
Антрфиле 1
Истина која обасјава
Видели смо и документарни филм о Звездара театру „Кућа међу звездама“, редитеља и сценаристе Слободана Иветића који је овако објаснио своје виђење ове куће културе и уметности..
-– Било ми је важно да филм не буде у служби позоришта већ да се две уметности допуњују и надограђују, да филмска слобода испуни ограничени простор позоришта, у коме камера прескаче све рампе и пролази кроз зидове, сцене, кулисе и завесе, иде тамо где публика не може, откривајући магију театра на извору, где она настаје. Поштовао сам најважнији принцип у нашем послу – да филм не сме да буде досадан. Нема наратора, сведоци и учесници живота Звездара театра лично казују биографију своје куће сопственим речима и сећањима. Истина са којом то чине обасјава „Кућу међу звездама“ емоцијама и страшћу које нас уверавају да ће и других 40 година овог позоришта бити виталне и узбудљиве.
Антрфиле 2
Седам дана славља
Прослава 40. рођендана почиње премијером новог комада Душана Ковачевића „Удовица живог човека“ која је на програму 6, 7. и 8 октобра. Следи „Ожалошћена породица“ Бранислава Нушића у режији Николе Пејаковића, затим „Кумови“ Душана Ковачевића, „Моји тужни монструми“ Вита Тауфера, „Мирандолина“ Тање Мандић Ригонат, а завршава се 13. октобра премијером филма „Кућа међу звездама“ Слободана Иветића.
Антрфиле 3
Театар у бројкама
„Звездара театар“ је током ових четрдесет година имао 93 премијере, добио 258 награда на 33 фестивала, извео дела 80 домаћих писаца, имао више од 1,8 милиона гледалаца и одиграо нешто више од 8.000 представа. Попуњеност сале у целом том периоду била је 97 одсто!!! Позориште нема стални ансамбл и има свега 18 запослених.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије Мартин Цандир, Слободан Иветић, Митар Трнинић и Бошко Карановић