Највећу смотру покретних слика у свету отворио је необичан француски филм „Електрична венера“ који је режирао Пјер Салвадори. Сви су се заљубили у ову духовиту и нежну причу о преварантима и преваренима
Париз, 1928. године. Антоан Балестро, млади и популарни сликар, више не успева да ради након смрти супруге, због чега очајава његов галериста Арман. Једне вечери, у пијаном стању, Антоан покушава да ступи у контакт са својом женом преко видовњакиње. Не знајући то, он заправо разговара са Сузан, скромном вашарском радницом која се увукла у приколицу како би украла храну. Сузан се показује веома талентованом за превару и, уз Арманову помоћ, убрзо добија велики број муштерија за њене лажне спиритуалистичке сеансе. Мало по мало, Антоан поново проналази инспирацију, али за Сузан ствари постају све компликованије док се полако заљубљује у човека којим манипулише…
Између романтике, мистерије и меланхолије, „Електрична Венера“ Пјера Салвадорија интригирала је француски филмски свет недељама пре него што је приказана у Кану. Можда и зато што се о самом филму готово ништа није знало. Глумачку поставу чине нека од највећих имена француске кинематографије: Анаис Демустије, Пио Мармаи и Жил Лелуш.
Већ годинама Пјер Салвадори заузима посебно место у француској кинематографији. Његови филмови често говоре о људским слабостима, неспретним осећањима и усамљености, али увек са много топлине и дискретног хумора. Показао је способност да споји емоцију и лакоћу без икаквог форсирања. Избор „Електричне Венере“ за отварање Кана 2026 вероватно није случајан. Након неколико издања обележених веома спектакуларним и медијски експонираним филмовима, фестивал је овога пута изгледа бирао сензибилније и мистериозније остварење. Чак и сам наслов филма изазива радозналост. „Електрична Венера“ призива читав имагинаријум епохе у којој су прва електрична открића изазивала подједнако и дивљење и страх.
Лаж ствара хаос
Ссценографија уводи гледаоце у свет вашарских забављача и прорицања судбине у Паризу тридесетих година. Да би дочарала ту атмосферу, продукција је ангажовала Пјера Лефира, колекционара из Гарда и оснивача „Једног века приколица“. Филмска индустрија Француске редовно ангажује овог заљубљеника у старине због његових ретких и аутентичних примерака старих возила и приколица. Неке приколице из његове колекције потичу још из шездесетих година 19. века и још увек имају оригинално дрво од кога су направљене! То изузетно наслеђе опстаје кроз деценије и филму даје снажан визуелни печат.
Уочи премијере филма редитељ је дао интервју новинарима на прес конференцији.
Зашто је лагање честа тема у вашим филмовима?
– Рецимо да је, пре свега, лагање одувек било моћно комично средство, јер одмах ствара везу са гледаоцем. Оно даје енергију причи. Ту постоји принцип драмске ироније, где публика зна нешто што ликови не знају. Такође сам схватио да код лажова постоји нешто веома занимљиво када су очајни и желе да изнова измисле себе или побегну од сопственог живота. Када је лик спреман на све да би побегао од нечега, он постаје дирљив.
Снимање неспоразума захтева и прави ритам и кореографију. Режирате ли лаж као физичку комедију?
– Да, лаж ствара хаос, а комедија је организовани хаос. Од тог тренутка ритам постаје пресудан. Када имате веома смешну причу која не функционише када је препричате, то значи да јој је недостајао прави ритам. Увек трагамо за савршеним ритмом. За мене комедија успева онда када постане чисто кретање, а унутар тог кретања налазе се ликови у значајним ситуацијама које откривају људску природу.
Филм приказује лажну врачару у Паризу двадесетих година, фасцинирану спиритизмом. Да ли вам је то доба деловало погодније за илузију него данашње?
– Био ми је потребан главни лик – тумачи га Пио Мармаи – који може да поверује у могућност разговора са женом коју је изгубио, а да притом не делује превише наивно. У том времену изгледа да је загробни живот представљао алтернативу религији за питања попут – где одлазе душе? Ако користим ту епоху, то је зато што желим да он делује као човек отвореног духа. У то време постојала је стварна глад за веровањем, што уопште није изгледало невероватно.
Ово смо сањали
Ово је ваш први костимирани филм. Да ли вас је привукла идеја костима и прерушавања?
– Ако то тако поставите – да, веома ме занима јер додатно појачава идеју фикције. А ја сам, са своје стране, заљубљен у фикцију. Не занима ме реалистична кинематографија. Фикција омогућава дистанцу, допушта иронију. Оно што волим јесте истина виђена кроз необичне, луцкасте приче које су мање-више потпуно измишљене.
Да ли је за вас Филмски фестивал у Кану више место истине или ипак… најлепша од свих илузија?
– Изнад свега – место истине! Оно што је невероватно у вези са Каном јесте то што је то једно од последњих места где се ауторски филм још увек у потпуности слави као слобода изражавања. Када радите са стриминг платформама, морате да узимате у обзир њихово мишљење. То чак стоји и у уговору. Немате последњу реч при монтажи. Никада нисам могао да покажем толико љубави према свом занату као што сам то учинио са „Електричном венером“. Мој тим и ја сањали смо о отварању фестивала! О томе да започнемо славље, будемо на том радосном месту и прославимо слободу филма.
На крају, ко вам је ближи срцу – преваранти или преварени?
– Никада нисам снимао некога кога нисам волео. Лагати некога кога волите може бити болно. Сузан – коју игра Анаис Демустије – има дугове. Потребно јој је нешто друго и мораће да изда човека ког воли. Исто тако, када Арман – кога игра Жил Лелуш – манипулише Антоаном како би га натерао да слика, то је ужасно. Али, мислим да у једном тренутку он то схвати. Посебно сам слаб на ликове који се изгубе, а затим се врате својој људској крхкости. Не снимам свеце, и то је сасвим добро, јер бих у супротном правио веома досадне филмове.
Који вам је омиљени филм о преварантима?
– За мене је један од најлепших филмова о манипулацији и лажима „Филаделфијска прича“ Џорџа Кјукора из 1940. године – комедија о другим шансама са Кетрин Хепберн, Керијем Грантом и Џејмсом Стјуартом.
Пише С. Јокановић
- КАНСКИ ФЕСТИВАЛ
МУШКО–ЖЕНСКЕ КОНТРОВЕРЗЕ
Жене само на постеру
Кажу да једна ласта не чини пролеће, а у Кану две глумице – Сузан Сарандон и Џина Дејвис, које су на сваком ћошку и гледају нас са свих страна – не значе да су редитељи и редитељке постали равноправни
Тридесет пет година након што је филм „Телма и Луиз“ Ридлија Скота премијерно приказан у Кану 1991, ове трагичне јунакиње се враћају као хероине на званичном фестивалском плакату.
Ове две незаборавне даме од акције преокренуле су правила игре и разбиле бројне родне стереотипе, како друштвене тако и филмске; оличавале су апсолутну слободу и непоколебљиво пријатељство; показале су пут ка еманципацији када она постане питање опстанка. Подсећати се тога данас значи славити пут који је већ пређен, али без занемаривања свега онога што још увек предстоји.
У белој мајици без рукава и нехајној пози, Луиз нас гледа право у очи и изазива својим погледом. Са револвером у задњем џепу фармерки, Телма иза тамних наочара посматра хоризонт. Обе жене поносно седе у кабриолету Форд Тандербирд из 1966. Под сунцем Арканзаса, у пустој Америци, крећу на пут, беже, удаљавају се – од живота, од друштва, од мушкараца који их злостављају – како би саме изградиле свој пут.
Теме које су 1991. биле револуционарне прожимају „Телму и Луиз“ а и данас одјекују једнако снажно. Да би их представио, Филмски фестивал у Кану изабрао је ову црно-белу фотографију са снимања једног живописног филма који слави живот и безвремену борбу за слободу да човек буде оно што јесте.
Ридли Скот је још 1977, већ са својим првим филмом „Дуелисти“, учествовао у такмичарском програму Кана и освојио Награду жирија за најбољи дебитантски филм. Године 1991. представио је „Телму и Луиз“, свој седми филм који је написала тада дебитанткиња Кали Кури, каснија добитница Оскара и Златног глобуса, а продуцирала Мими Полк Гитлин. Британски редитељ, који је већ тада важио за једног од највећих савремених филмских аутора („Осми путник“, „Блејд Ранер“), одлучио је да преокрене конвенције драмског филма о путовању, традиционално мушког жанра, и сними његову женску верзију, причајући причу о вртоглавој епопеји која се претвара у бекство без повратка – јер је поновно преузимање контроле над сопственим телима и жељама за две хероине имало високу цену.
По изласку у америчке биоскопе, оваа женска верзија „Голих у седлу“ изазвала је расправе и контроверзе. Али, успех је био неоспоран. Попут ослобађајуће експлозије, филм Ридлија Скота постао је прекретница у историји приказивања жена на филму. Врло брзо прерастао је у генерацијски класик, а данас има култни статус. Захваљујући изузетном глумачком тандему који подсећа на партнерство Роберта Редфорда и Пола Њумена у филму „Буч Касиди и Санденс Кид“, филм представља оду женском пријатељству, смештену у дивље и величанствене пејзаже америчког Средњег запада, снимљене у стилу вестерна. Две феноменалне глумице, Џина Дејвис и Сузан Сарандон, унеле су цело своје срце и душу у ликове који су захваљујући снази њихових интерпретација постали незаборавни. Постале су бесмртне иконе. Данас нас суочавају са сопственим наслеђем – и саме га посматрају.
Али, има и новинара који нису ствари посматрали само из филмског угла већ са стране родне равноправности па сматрају да је овај постер само изговор за озбиљније промене самог фестивала. Само пет од укупно двадесет два филма који се такмиче за престижну Златну палму режирале су жене, у поређењу са седам од двадесет два прошле године.
Феминистички колектив „50/50“ оптужио је организаторе за „испирање феминизмом“, односно за коришћење икона женског оснаживања – Џине Дејвис и Сузан Сарандон у улогама Телме и Луиз у промотивне сврхе. Уметнички директор фестивала Тијери Фремо је у сусрету са новинарима то назвао бесмислицом и да те две ствари немају везе једна са другом.
Колектив „50/50“, који се залаже за равноправност у филмској индустрији, потписао је повељу са Филмским фестивалом у Кану још 2018. године. „Та повеља ни у једном тренутку не помиње паритет у селекцији. Ни под којим околностима не би требало уводити систем квота“, објашњава Фремо, истовремено наглашавајући да су и жирији и управљачка тела фестивала родно равноправни.
– Ако се двоумимо између два филма и ако је то двоумљење између филма мушког редитеља и филма женске редитељке, изабраћемо филм женске редитељке – додао је Фремо.
Организатори наводе да ове године жене редитељи чине 34 процента свих аутора дугометражних филмова изабраних за званични програм Кана, не само Главни такмичарски програм. Тај проценат расте на 38 одсто када се укључе и краткометражни филмови.
– Данас видимо све више редитељки у новој генерацији кинематографије, па оне постепено проналазе своје место и у такмичарском програму – објаснио је Фремо, који води Кан више од двадесет година. – Бројеви показују да се ствари померају напред, да је тај процес спор и да то још увек није довољно. Потребан нам је више женских филмова како би, као у књижевности и музици, поглед на свет из женске перспективе, женска сензибилност, био присутнији у свету филма.
Утицајни француски лист „Монд“ у понедељак је објавио анализу односа Кана према промоцији жена редитеља под насловом: „Жене на плакату, али и даље по страни“. Наводи да су у 79 година дугој историји фестивала у Кану само три жене освојиле главну награду Златну палму за најбољи филм, а последња међу њима била је француска редитељка Жистин Трие за филм „Анатомија једног пада“ 2023. године.
Пише Срђан Јокановић