У улици 80 година постоји једна кућа са законски додељеним кућним бројем, онда неки „предузетник“ подигне објекат, на њега окачи тај исти број, онда оснује фирму и пријави је на ту адресу и кад фирма пропадне стижу проблеми – али за оне чија је адреса узурпирана
Јавни извршитељ је појам модерних либералних времена и савремени синоним за страх. Ако мислите да би од њега требало да страхују само они који не измирују своје обавезе – живот је ту да вас демантује. У Србији која се убрзано либерализује јавни извршитељ може да се појави на вашим вратима чак и када сте екстремно уредни у плаћању својих обавеза.
Кућа није – електрон
Разлог и не мора да буде ваше неуредно одношење према подмиривању рачуна. Разлог може да буде већ само то што је неко, неки „предузетник“, своју фирму пријавио на вашу адресу а онда био шојићевски комотан: „Полако с плаћање!“. И, онда, ето судског извршитеља. Али не на његова, већ на ваша врата. Немогуће, рећи ћете, али то се управо догађа. Адреса је ознака пребивалишта, мислило се донедавно. Једна кућа. једна локација једна улица, један број. Само у квантном свету, мислило се, један ентитет – електрон може да буде на два места истовремено, али у реалном животу – то је немогуће. У овом реалном свету свака ствар мора да има само своје једно место. Једно једино. Исто мора да важи и за куће. Можда, али не свуда. У српској либералној транзицији све је могуће па и да закони квантног света важе и у реалном животу. Тако се овде једна адреса води на два места и укућани имају паралелни живот. Када једни не плаћају своје обавезе у једној кући, судски извршитељи реагују тако што дођу у – другу. У тој новој српској четвртој идеолошкој димензији, обе куће, иако физички удаљене, имају исту адресу – Зеленгорска 1 Београд.
Тако, у тој српској идеолошкој четвртој димензији у односу између ових кућа на различитим местима а са истом адресом, влада и оно квантно правило да када се делује на један од два повезана електрона, иначе просторно удаљена и светлосним годинама, истог часа реагује и други. Ајнштајн је ту појаву у квантном свету називао сабласном везом. Та веза је за њега била језиво необјашњива. И зато застрашујућа. Али ни Ајнштајн није могао да претпостави какве сабласне везе могу да се успоставе у реалном животу транзиционе Србије. Овде када у једном објекту у једној улици направе дуг, извршитељи долазе у другу кућу која је са првом у некаквој, нормалном мозгу, необјашњивој сабласној вези. У Србији, тако, сама стварност може да буде застрашујућа. У судару са овим страшним, моћним, неопипљивим српским Левијатаном, човек може да се осећа рањивим као грађанин К. у Кафкином „Процесу“.
Све вуче корене из преврата 2000. године. Био је то идеолошки преврат у Србији и темељна правила заједнице и једнакости су срушена у име принципа слободе. Преврат који се одиграо није се десио само у простору односа међу људима. Он се десио најпре у главама. Појединац се ослободио обавезе поштовања старих вредности – морала пре свега. То што се десило у главама само се доцније рефлектовало у односима међу људима.
Друштво или зверињак
Тако, када се у главама догодило да поштовање и морална обавеза према другом, превратом буду замењени ставом да је свако слободан да мисли за себе а само Бог мисли за све (а и Бога смо убили) у таквом „врлом новом“ свету – зверињаку и људи, који су се до тада ослањали једни на друге, сада се окрећи једни против других. Постају звери. У таквом свету је могућ и став да је све дозвољено уколико законом није забрањено. Могуће је понашати се као да је морал мртав. Живео закон. Њиме ћемо заменити морал уместо да на моралу градимо законе. И онда је могуће да неко подигне кућу и да буде „слободан“ да на њу стави број који му се свиди, без обзира што тај број већ постоји на другој већ раније постојећој кући 500 метара даље. Заправо, могуће је да се узурпира туђи, комшијин кућни број. Онда је могуће да тај неко, ко је спреман да на очиглед свих украде комшијин кућни број, одмах затим пријави и своју фирму „Домарт д.о.о.“ на тој туђој узурпираној „адреси“ и да, када та фирма направи дуг, јавни извршитељ дође пред кућу која са том фирмом и дугом нема ништа сем што је власник фирме био слободан да узурпира њихов кућни број и адресу. Дакле, на сцену ступа и држава. Али, она почиње да гања онога чији је кућни број узурпиран и који заправо са фирмом „Домарт“ нема никакве ни правне ни физичке везе (!?).
Онда у поштанско сандуче куће која је саграђена давне 1939. године, и давно, давно и то између два светска рата била легализована под бројем Зеленгорска 1 (дакле још у Краљевини Југославији), и у којој не постоји никаква фирма, може да стигне обавештење: „Република Србија, јавни извршитељ Вељко Раичевић…. Обавештава се послодавац извршног дужника „Домарт д.о.о.“ Београд…Зеленгорска 1… да ће Закључак јавног извршитеља… наредног радног дана од дана остављања овог обавештења бити истакнуто на огласној табли Привредног суда у Београду, Масарикова…“. Јавни извршитељ који се појављује под фирмом државе која није у стању да спречи узурпацију туђег кућног броја, потом у овом обавештењу прети онима чији је кућни број узурпиран: „УПОЗОРАВА СЕ послодавац извршног дужника ДОМАРТ ДОО Београд, БЕОГРАД – НОВИ БЕОГРАД, ЗЕЛЕНГОРСКА 1, да ће се по истеку 8 дана од дана истицања писмена на огласној табли суда, достављање предметног закључка сматрати извршеним“. Није шала. Јавне извршитеље поставља министар правде лично. Онда власник куће чији је кућни број узурпиран почиње да слути да је суочен са екстремном опасношћу и покуша да потражи заштиту. Прво од Агенције за привредне регистре, затражи одговор на питање како је могуће да неко код њих пријави фирму на туђу адресу и да ли је поднео некакав доказ за то. Из Агенције добије одговор: „Ми нисмо дужни да проверавамо податке које доноси онај који региструје фирму. Ти подаци се дају на личну одговорност. Ви нисте једини који се јављате са овим проблемом и мислимо да су ти који су нам се раније јављали, решење нашли у комуникацији са полицијом“. Онда власник позове полицију, полицијску станицу Земун. Дежурни полицајац на питање да ли је пријављивање фирме на туђу адресу њихова надлежност такође даје шокантан, одречан одговор: „Ми се бавимо једино пријављивањем боравка приватних лица. Фирме нису наша надлежност“.
Наставак можете прочитати у броју 3109.