Шпански редитељ Алберт Сера (49) носи незваничну титулу највећег неваљалца светске кинематографије. Воли да провоцира гледаоце, како оним што ради, тако и реченицама које изговара. И према свему се односи озбиљно, промишљено а истовремено емотивно и разбарушеио. И његов прошли филм „Пацификција“, вероватно најуспешнији у каријери, видели смо на овој смотри. Сада је дошао са својим првим документарцем „Поподнева самоће“ посвећеном најславнијем данашењем тореадору на планети Андресу Рокију Реју.
Како сте убедили Андреса да буде звезда вашег филма и шта он каже, значи ли му нешто то што сте урадили?
– Добро питање, начин на који сте га поставили. У почетку је био отворен и љубазан и једино што није желео да носи бубицу-микрофон на себи. Морао сам на кратко да на средини снимања поново раговарам са њим и да му кажем да је за филм неопходно да га чујемо. Ако усред кориде немам звук, онда немам ништа. Некако сам га убедио и почео је чешће да ставља микрофон. Према уговору, имао је право да види филм када буде готов али не да нешто промени већ ради сугестија. Били смо у журби јер смо хтели да филм буде готов на време за фестивал у Сан Себастијану у септембру. Послали смо му копију без звука који се још монтирао. То је била грешка.
Зашто?
– Човек мора да буде дуго у свету филма да би умео да гледа дело без звука и да зна како ће сасвим другачије изгледати са звуком. Он је био непријатно изненађен, није разумео сцене без звука. Такође, бринуле су га неке веома насилне сцене у крупном плану. Мислио је да би могле да шкоде ионако урушеном имиџу кориде. Што се, узгред, није десило. Многи сматрају да су то најбољи кадрови, права слика узбуђења и лудила кориде. Знате, нарав тих бикова их чини једином погодном животињом за борбу против човека. Једино бикови када их ударате, бодете и рањавате насрћу и даље. Све друге животиње би се повукле, од лава до медведа, али не и бик.
То је нешто у њиховим генима!?
– Тачно, што га више кажњавате у њему се све више енергије и беса гомила. Зато се у филму виде те, некима сурове сцене пробадања бика мачем, јер то јесте таква врста борбе. Међутим, у једном тренутку Андрес ми је рекао: „Отворио сам ти се, све сам ти учинио, а ти си ме изневерио“! Био сам тужан јер сам неке мале његове сугестије усвојио, али не и оне које би естетски биле лоше за филм. Он није аутор, не разуме логику филмова. Али, шта да се ради: он је био морално, а ја естетски у праву, а то је велики сукоб.
Волим да мучим глумце
Можда је требало да му дате сценарио на увид пре почетка?
– Ја ни глумцима у играним филмовима никада не дајем сценарио, никада не радимо пробе, само укључим камеру и гледам шта ће да се деси. Чак се трудим и да не причам са глумцима, али понекад и то урадим. Овде, у „Поподневима самоће“ није било потребе за тим, ми смо присуствовали јавном догађају као и сви остали. Андреса сам видео само једном, на кратком ручку, да би се договорили око оних бубица, тако да ја њега уопште не познајем боље од других верних гледалаца кориде. Чак ми је на овом документарцу било и досадно јер нисам имао прилику да мучим глумце, психолошки наравно. Треба их кињити јер мислим да превише зарађују за оно што раде.
Како сте решили креативни сукоб са тореадором?
– Никако, такав конфликт не може да се реши. Његови помоћници су били задовољни, али Андрес никада није желео да види готов филм. Мислим да за неке ствари треба времена, да ће се кроз месец или годину, ипак, предомислити и погледати филм. Свеједно, то ме није обесхрабрило да правим још документараца, али не у блиској будућности, јер сада и не видим неку занимљиву тему за то. Друго, упркос његовом мишљењу, „Поподнева самоће“ је добар филм. Имали смо у последњој руци 25 сати одабраног снимљеног материјала и пуних седам месеци смо их монтирали, седам дана у недељи са два монтажера у одвојеним собама. Данас нема више редитеља који тако раде и зато сам ја најбољи редитељ на свету, бар у постпродукцији. Истина је! Редитељи мог ранга немају привилегију да толико времена посвете монтирању филма, имају породице, одморе, друге послове…
После свега што се десило међу вама двојицом, занимљиво је зашто сте од свих тореадора изабрали баш Андреса?
– Прво зато што је он број један у свету, млад је, славан по својој храбрости и пожртвованости у послу, по томе да је сваки бик, чак и најопаснији, за њега изазов. Тврдоглавији је од сваког бика у жељи за победом. Најопаснији бикови су они који не прате правила борбе, да тако кажем. Не гледају тореадора у очи и умеју да изненаде, а Андрес Рока Реј излази и њима на мегдан док неки други превише бирају бикове за борбу. Друго, сви тореадори су самољубиви, а Андрес и мало више од других.
Корида неће нестати
У смислу да је свестан арене као позорнице шоу-бизниса?
– Да, многе колеге га мрзе због тога, али он ареном хода као манекен, има држање које привлачи пажњу гледалаца. Сваки његов покрет је срачунат, брзина, стил, окрет, време, простор, он све контролише и публика то обожава. То је све другачије од обичне свакодневице која није добра за филм. Мислим и да нема ничег лоше у томе бити нарцисоидан у таквом послу где из дана у дана доказујеш колико си храбар и гледаш смрти у очи, углавном сам наспрам бика. Сви тореадори су и веома занимљиви људи у приватном животу зато што су научили да не реагују брзо или бурно и да им живот зависи од смирености. А то је сасвим супротно од савременог начина живота где одмах реагујемо на сваки изазов или провокацију. Мобилни телефони су контаминирали начин размишљања и говора данашњег човека. За тореадоре то не важи је им посао зависи од посматрања, стрпљења и реакција које нису претеране и пребрзе. Чак и када приватно разговараш са њима видиш да имају другачији ритам говора и кретања. Зато су сами по себи добри за камеру, самом својом појавом носе поезију пред камеру. Посебно када обуку своје свечане уноформе за борбу.
Како је публика реаговала на ваш филм?
– За сада има успешан фестивалски живот по свету, апочетком марта стиже у шпанске биоскопе. Ово је мој једини филм у коме нисам имао интервенције током снимања, а нико никада није изашао са пројекције. У играним филмовима често интервенишем, мењам, прекидам, а људи излазе из сала. Не знам шта се дешава, можда нисам добар режисер!?
Какава је позиција кориде данас у Шпанији у смислу традиционалних вредности и новог схватања добробити животиња?
– Млађи иду у другом смеру, корида их не занима толико, не верујем да ће икада више бити толико важна за друштво, многе арене су већ уништене, али корида никада неће нестати. Социјалдемократе које сада владају нису заинтересоване да се мешају у то јер много људи живи од кориде. Тешка су времена, посла је мање, шта да радите са десетинама хиљада људи који од тога живе? Истина је да је у неким земљама попут Мексика корида забрањена или у Каталонији, у Шпанији. Многима је та борба једнако што и окутност према биковима, али лепота није увек праведна, ни у арени ни у свакодневном животу. Ја лично немам моралну дилему поводом „Поподнева самоће“ јер нико није организовао борбу само због мене, већ сам једноставно са камером присуствовао јавном догађају.
Јесте ли одлазили на борбе бикова и пре снимања овог филма?
– Када сам био мали, са оцем, мада су то биле неке арене друге или треће класе. Али, последњих три, четири деценије нисам ишао све док нисам срео менаџера доскорашњег великог тореадора Хозе Томаса. Пре неколико година дао ми је карте за његову борбу. Тако сам обновио градиво и тај момак, менаџер, касније ми је много помогао око филма са својим везама и знањем. Он је рекао да је у филму све на свом месту, да грешке нема.
Шта је вама било најважније да прикажете овим филмом, једног тореадора или генерално кориду?
– Традиција је у кориди да тореадор ствара хармонију, доминира над биком својим покретима и то није права борба. Она наступа тек на крају и то је ритуал, традиција у којој умиру или бик или тореадор. То је јединствени ритуал у западном свету у коме човек свесно ризикује свој живот. Тореадори, иначе, не воле да убију бика, јер је то најопаснији тренутак за њих, једини моменат када не могу да посматрају бика у очи зато што гледају где ће да забоду мач. Тада наступа судбина која одлучује и тореадори не воле да се ослањају на њу. Највше би волели да избегну убијање бика. Хтео сам да покажем како тај свет заиста изгледа.
Позориште је досадно
Зашто сте написали аутобиографију, да није још рано?
– Нисам је писао, већ је то био мој говор о граду у коме сам одрастао, о томе како сам почео да се бавим уметношћу, под чијим утицајима сам био… То је био говор од два сата на прослави мог родног града, мање-више импровизован. Завршио је на Јутубу и када га је издавач видео рекао је да је то изврсно и занимљиво и да би требало да се штампа као књига. Људи је воле јер је кратка и зато што личи на књиге Џејмса Џојса. Сада је има и на енглеском језику, представио сам је недавно у Лондону и Берлину.
Ваши први филмови су имали више успеха у Француској него у родној Шпанији – како то објашњавате?
– Можда, све до „Пацификције. Тада су у Шпанији схватили да, ако сам по многим листама и мишљењима стручњака и критичара један од најбољих у свету, онда сам ваљда добар и у Шпанији. Једноставно, морали су да признају те чињенице да сам, поред Алмодовара, тренутно најпознатији шпански редитељ у свету. И сада ме још више воле зато што сам снимио филм о кориди за коју мене уопште није брига.
Какве ви редитеље поштујете, који су за вас најбољи?
– Волим оне који раде оно што желе, оне који своје идеје намећу зиду, а не прилагођабају се том зиду. Не волим оне који говоре да су један филм радили због новца, а други због уметности. То не може, уметници тако не раде. Не волим савремену америчку кинематографију, осим Квентина Тарантина. Он је луд, бори се против система изнутра. Више волим књижевност као инспирацију, мислим да су писци мање искварени од редитеља. Ретко ко од њих ће написати целу књигу само да би зарадили лову. Многи од њих умиру у сиромаштву. Волим такав став, умрети због уметности. У кинематографији је таквог идеализма последњи пут било још шездесетих година. Кад размислим, изгледа да ја и не волим филмове , али је срећа што су данашње позориште и такозване лепе уметности толико досадни да у поређењу са њима чак и неки филмови делују узбудљиво.
Зато сте само једном режирали позоришну представу?
– Било је то у Берлину пре шест година. Представа је била мало контроверзна, потпуни неуспех и код публике и код критике. Један критичар је написао: „два и по сата гледамо глумце напуштене на сцени“. Само је он од свих гледалаца погодио суштину и шта сам желео да кажем, али ни он није разумео лепоту тог поступка.
А Педро Алмодовар, шта о њему мислите?
– Поштујем га јер је свој стил наметнуо свету и сви медиокритети се прилагођавају њему, а не он њима. Остварен је човек, волим га. Можда не волим толико његове филмове, али волим његов став.
Следећи филм сте најавили као причу о Русији и Америци, шта ће то заправо бити и шта мислите о односима те две земље?
– Пишем сценарио, биће ту свега и не знам шта ће испасти док не завршим снимање и монтажу. Одлучио сам да га снимам како бих одговорио само на једно питање: да ли је снажна Русија боља за срећу целог света или није? Филм ће покушати да одговори на то питање, али прво морам да га снимим. Немам никакво своје мишљење о томе сада, јер да имам не би било добро за филм. Најбоље је када немате мишљење о теми филма на коме радите, тада је камера средство истраживања у рукама редитеља, а то и јесте њена сврха. Ја само постављам питања, а камера даје одговоре. Питајте камеру! Али, тек када заврши посао!
Зашто као супротност Русији стављате САД а не, рецимо, Европску унију или Кину?
– То је традиционално супарништво и то ми се допада. И у „Рокију“ се Сталоне борио против руског боксера. Не знам како ће свет изгледати кроз педесет година, али тај ривалитет данас још постоји. Играће амерички и руски глумци, требало би да се снима наредног лета, мада имамо проблем са неким холивудским глумцима. Кристен Стјуарт има густ распред и неизвесно је да ли ће на крају играти. Са америчким глумцима су договори много компликованији него са европским.
Пише Срђан Јокановић