Иако је рођен у Њујорку, Александер Њули себе сматра британским уметником. Прославио се сликањем портрета познатих личности из света уметности. Његову слику Најџела Хоторна у лику Џорџа Трећег (1993) одабрало је Енглеско национално позориште као промотивну за своју турнеју представе „Лудило Џорџа Трећег“. Пуна, стојећа верзија овог портрета сада се налази у сталним колекцијама Музеја Викторије и Алберта у Лондону. Његова дела се налазе и у Националној галерији портрета и Смитсонијана у Вашингтону.
Александeр Њули је кратко боравио у Београду где је представио своја уметничка дела и нову књигу – монографију у Галерији „Никола Радошевић“. Са њим је била и супруга Шила Раман. Имали смо прилику да разговарамо са Њулијем о његовом уметничком раду и животу и о томе како је било одрастати као једини син холивудске филмске звезде Џоан Колинс и Оскаром награђеног композитора, глумца и забављача Ентонија Њулија.
Када је почело ваше интересовање за уметност.?
– Веома рано. Мој отац је био заинтересован за проучавање зен будизма као и за проучавање људске свести уопште и оно божанско језгро које у њему обитава. Како сам растао био сам опседнут људима и тиме како они у суштини разоткривају или скривају ту своју божанску природу…
Како налазите људе за портрете. Које су особине тих људи.?
– Избор не зависи од тога да ли је неко позната личност или не. Више ме занима духовни живот неке особе него то чиме се бави у животу. За мене нема разлике да ли неко ради као водоинсталатер или је председник државе.
Како сте одрастали као син познатих личности?
– Када одрастате у кући познатих људи немате осећај да је ваш начин одрастања другачији од друге деце. Али сада, из перспективе одраслог човека видим да је моје детињство заиста било другачије него код мојих вршњака. Тек у двадесетим годинама схватио сам колико је било специфично. У Холивуду сам сретао бројне познате личности које су тада за мене биле сасвим обични људи. Било је нормално играти се са Стив Мек Квином, Билијем Вајлдом и другима. Сећам се да ми је Ивили Канивил поклонио бицикл када сам имаи 12 година, али кажем, нисам то тада сматрао нимало чудним. Детињство је било веома богат и живописан период мог живота, чак сам о томе и писао у својим мемоарима. На жалост, то доба памтим и као време моје несигурности, јер су ми се родитељи развели. Био сам тада веома млад и то ме је снажно погодило. Живео сам касније на разним местима са много различитих људи. Похађао сам 11 различитих школа, живео у чак 15 различитих кућа, све у свему водио сам лутајући начин живота. Све што сам добио у разноликости изгубио сам у осећају сигурности и припадности, а сви знамо како је тај осећај важан за децу.
Пише Срећко Стојковић
www.serbiaworld.info
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању