Александар Забуновић је један од најпопуларнијих домаћих дизајнера о чијем реномеу се све више прича. Гламурозан је таман толико колико треба, а жене га напросто обожавају.
Он на моду гледа кроз ружичасте наочаре. И то пудер ружичасте. Ову боју је прогласио заштитним знаком свог бренда, па ће радо и целу своју породицу, супругу Милицу, сина, ћерку, обући у ову нијансу. Чак и себе, од главе до пете.
У његовом атељеу и салону у центру Београда где прима клијенткиње све мирише на ружичасто цвеће. Божуре, најчешће. Меко, слаткасто и заводљиво. Тако миришу и софистициране свеће чији је мирис такође он креирао. А на штендерима висе, уредно сложене ванвременске хаљине савршеног кроја, са латицама од свилене органце, сашивене од најскупље кади мароканске свиле. Ружичасте, црне, црвене…Оне су намењене специјалним приликама, важним датумима, то су хаљине које се воле за цео живот, али и наслеђују с колена на колено. Венчанице су тек прича за себе. Деликатне. Одважне. Неке и тријумфалне. А пре свега, женствене. Александар одлично разуме и моћ детаља па је дизајнирао и веома посебан накит од барокних бисера. Затим, шољице и сетове за кафу од скупог, белог, прозирног и чистог „Mont Blanc“ порцелана…
Kао дечак никада није цртао авионе и аутомобиле, него хаљине. О том периоду каже:
-Пробао сам да се бавим различитим спортовима и нисам се налазио у тим активностима, али када сам направио први цртеж хаљине нешто је кликнуло у мени и од тада је та моја љубав почела да се развија.
Да ли сте имали некога у породици ко се бавио кројачким занатом, или неког дизајнера?
-Мој прадеда је био први који је довезао машину „сингерицу“ у Нови Пазар и он је био кројач. Правио је мушка одела и зубуне и по томе је био познат. Прошле године смо ишли у ту његову радионицу у Врановини где се још налази кућа у којој је живео, да све те оригиналне кројеве донесемо овамо и сачувамо. Тамо сада нема никога, кућа је запуштена и изгледа као музеј. Ето, очигледно постоји неки ген који сам повукао. Он је стварао крајем 19. века и нико није показао интересовање за моду осим мене. И мислим да се тај ген уствари активирао код мене када сам почео да цртам. Та моја потреба за цртањем је увек била изузетно јака.
Прву ревију сте имали још у гимназији?
-Ишао сам у Алексиначку гимназију и у то време је она имала једног врсног професора ликовног који је скупио спонзоре и подржао нашу групу младих дизајнера да за крај године направимо ревију. Било је нас десетак, веома талентованих ђака. На руку нам је ишло и то што је у Алексинцу постојала и велика фабрика конфекције па смо своје моделе спремали у њој, са кројачима. Куповали смо код њих материјале, а они су нам помогли око израде. Имао сам шеснаест година а естетика којом сам се бавио била је веома слична овој данашњој. Дизајнирао сам тада шест хаљина. Организовали смо акцију где су девојке могле да купе те наше хаљине за матуру.
Ипак, нисте се одлучили да студирате дизајн него сте веома брзо отишли на студије менаџмента у Беч?
-Могао сам да упишем Вишу дизајнерску или Факултет примењених уметности али сам мислио да нисам био довољно талентован. Нисам цртао тада на нивоу који би био довољан да се упишем на такве школе, иако сам се спремао за пријемни код неких сликара. А са друге стране, знао сам да ћу се бавити дизајном, само нисам знао којим ћу путем доћи до тога. Десет година сам провео у Бечу. Студирао сам менаџмент и научио много о бизнису. Имао сам тамо и две самосталне ревије али је то више био флерт, иако сам и даље константно цртао и куповао материјале. Паралелно, док сам студирао, радио сам и као фотограф. Оба стрица су ми се бавили фотографијом и то ми је било блиско. „Малтертирао“ сам другарице са факултета да их сликам за едиторијале, а онда сам почео да радим за озбиљне бечке часописе. Правио сам фотографије за насловне стране, професионално фотографисао познате личности из аустријског естаблишмента, портрете политичара. Радио сам за модне часописе али и за један недељник, “Космо“ магазин.
На тај начин сте опет све време били присутни и у модном свету и то на завидном нивоу?
-Па да, за потребе својих фотографија сам веома често одлазио у један магацин или show room, радећи за један од највећих модних брендова у Аустрији, модну кућу „Fürnkranz“. Они су у 16 бецирку имали тај магацин од 10.000 квадратних метара и хаљине свих светских дизајнера, сортиране по декадама. Кад год ми је требало да узмем нешто за фотографисање, одлазио сам тамо. Тај show room ми је и данас у глави, та просторија која је имала дневно светло са обе стране и на средини била улепшана великим белим тепихом. А са стране су били штендери са хаљинама. Сањам да једног дана ја имам тако нешто. На крају студија, када сам дипломирао, као шлаг на торту, представио сам своју колекцију на „Webster“ универзитету јер су ме моји професори замолили пошто су знали да се бавим креацијом. А онда смо се супруга и ја вратили у Београд.
Са великим успехом градите свој бренд нарочито последњих година. Ви сте креатор модела, а супруга је задужена за рад са клијентима, маркетинг, за запослене…али је и најбољи модел за ваше хаљине. Она вас потпуно разуме и продужена је рука ваше модне визије.
-Милица и ја смо дуго заједно. И она је студирала у Бечу и почели смо да се забављамо још у студентским данима. Занимљива је била ситуација када је она у нашем стану, у црвеној софи у дневној соби, пронашла моје хаљине и ништа јој није било јасно. Мислила је да се ја облачим у њих (смех). То је било док ме није боље упознала. Док није сазнала за моју велику страст. Она ме заиста најбоље познаје и увек ми даје неке добре идеје у смислу практичности и носивости модела када се ја мало заиграм.
Ваше хаљине су углавном хаљине за специјалне прилике. Ипак позната је женска психологија да се жене начисто збуне када треба да се обуку за неке важне датуме. Јесу ли такве и ваше клијенткиње?
-Интересантна је психологија тих момената и треба истражити шта се тада догоди у женским главама. Знам једну такву жену, а то је моја мама. Она када крене на посао или пијацу, обуче се феноменално, али када треба да се обуче за неку прилику код ње у глави настане потпуна блокада. И ја то разумем. Одрастао сам са пуно старијих сестара, од тетака и стричева и има их пет, и увек им помогнем да разреше разне дилеме око одевања. Разумем женску психологију. Моја бака је још умела да шије и све у породици је научила овом занату, а мој тата , је например, сашио мами прву хаљину. И бака моје супруге Милице је била кројачица. Она је двадесет година долазила из Ужица у Београд и шила одређеним београдским дамама костиме и хаљине.
Ви, пак нисте кројач…
-Ја сам веома специфичан дизајнер. Пре него што почнем да радим на новој колекцији урадим бар триста цртежа различитих ствари које ме инспиришу. То све одштампам и ставим на зид и то буде целина, „прича“ како ја видим колекцију. Ја том колекцијом, конкретно овом новом, причам причу о “пролећу“, о буђењу, цветању, па тако у овој колекцији имам доста боје лососа али и пудер розе која је наша заштитна боја. Волим и црно-белу естетику и она је стално присутна у мом стваралаштву.
Како видите себе у будућности, у ком правцу ћете развијати свој бренд?
-Прекретница у нашем раду је настала када смо решили да радимо само са увозним материјалима, са једном од најлуксузнијих свила на свету, са мароканском кади свилом. Кориситимо и свилену органцу, „crepe de chine“ свилу, ручно сликану свилу али и мерино вуну за одела. Жеља нам је да направимо луксузни домаћи бренд који ће једног дана постати интернационални. Зато сам радио посебну колекцију порцелана и то ми је био изазов, дизајнирао сам накит са барокним бисерима…а жеља ми је да дизајнирам ташне и ципеле. А размишљам и о „ready to wear“ колекцији, комадима који ће бити доступнији и лако носиви у смислу свакодневног одевања.
Пише Бранка Ковачевић