Научни узлет др Марина Јукића (35) је кренуо одмах по дипломирању на Фармацеутском факултету у Београду, где сада предаје као доцент. Уз то је ангажован на Европском колеџу за неуропсихофармакологију као председавајући у комитету младих научника и истовремено је члан Организационог комитета за научне радионице и члан Научног комитета овог колеџа. Током своје досадашње каријере сарадњу је остварио са неколико земаља у свету као што су Шведска, Норвешка, Немачка, Аустрија, Канада и Израел. У родном Београду, Др Јукић је на челу ПРОМИС пројекта „PsyCise“, чији је циљ развијање алгоритма за одређивање праве дозе четири често преписивана психијатријска лека.
Од математичара у гимназији, обиђосте пола света и постадосте неуропсихофармаколог. Докторирали сте у Израелу и на тамошњем Универзитету Бер Шеви четири године били асистент, а пре него што сте постали доцент на Фармацеутском факултету у Београдузавршили сте постодокторске студије на Каролинска институту у Шведској. Добили сте прегршт престижних међународних награда и признања за Ваше знање и рад. Све то за само једанаест година. Шта се још важно, ван науке, у том периоду десило, што обично штура професионална биографија не укључује?
– Једанест година је поприличнодуг период живота. Свака селидба и период боравка ме је доста променио. У Израел сам дошао и на почетку нисам познавао готово никога, а морао сам се самостално снаћи у потпуно новим околностима. Од јеврејског народа сам научио да је важно да чувам оно што имам и да је важно наставити са радом и испуњавањем обавеза без обзира на околности. А околности у Израелу су јако тешке пошто укључују честе унитрашње и спољнополитичке кризе и сталну опасност од рата. У Шведској сам научио да поштујем мир, конструктивни дијалог, транспарентност и добро организован систем. Видео сам како су ствари организоване и то ми је јако помогло да организујем своју истраживачку групу по доласку у Србију. Такође, престижне научне иснтитуције личе на успешне фудбалске клубове и сваки научник је свестан да на место које тренутно заузима, претендује најмање двадесет квалитетних научника. Ништа ме није могло боље да научи како да будем ефикасан и како да обављам велики број задатака симултано. После свега овога, дошао сам у Србију. Намерно кажем да сам дошао, а не да сам се вратио, зато што мислим да ме је седам година у иностранству толико изменило да реч „повратак“ није адекватна. У Србији сам научио да мислим и за друге. Упознао сам девојку са којом живим и са којом планирам породицу, односно, научио сам да размишљам удвоје. Такође, морам да се старам да обезбедим финансирање и услове за рад за моје докторанде, којих сада има двоје, а од новембра ће их бити петоро. Потребно је стално их мотивисати и дати им добар пример.
Шта је у науци важније: оригинална идеја или финансије?
– И једно и друго су неопходни услови за добру науку. Научноистраживачка делатност је таква да омогућава научнику да супериорношћу интелекта и вредним праћењем актуелне литературе развије идеје које су толико добре да могу да надокнаде финансијски заостатак у огромној мери. Међутим, одсуство елементарног финансирања је немогуће надокнадити. Иистраживачи су људи који морају да једу и да плате рачуне. Експерименти могу бити осмишљени тако да се уштеди, али реагенси и опрема захтевају новац ма о каквом експерименту да се ради.
С обзиром на Ваше искуство у Израелу, можете ли да упоредите приступ научника послу у Израелу и Србији и прилике које научници имају тамо и овде? Шта се променило оснивањем Фонда за науку?
– У Израелу, а такође и у Шведској, се младим истраживачима даје пуно више слободе у истраживању, а цене се иницијатива, амбициозне идеје, вредан рад и највише од свега резултати који обезбеђују добијање нових пројеката и наставак рада. Главни проблеми у Србији су негативна селекција кадрова, клијентелизам, кочење креативности и фокус на експерименте који нису веома амбициозни, али обезбеђују задовољење минималних услова да се задржи посао. Трудим се да мојим докторандима дам максималну могућу слободу и да подржим све амбициозне идеје. До сада никада нисам био разочаран начином на који ову слободу користе, а њихови радови су квалитетнији од оних које сам ја објављивао на докторату. Оснивање Фонда за науку је ставило свима до знања да испуњавање минимума више није довољно и да се за добијање компетитивних пројеката мора размишљати изван постојећих оквира и то у правцу амбициозних експеримената. Надам се да ће се наука у Србији даље развијати у овом правцу и сви који деле ово мишљење са нестрпљењемишчекују нове позиве Фонда за науку
Звучи прилично узнемирујући за лаика када види шта је циљ пројекта којим руководите, што упућује на закључак да се не прописује права доза лека за психијатријске болеснике, не само код нас већ и широм света. С једне стране, стигосмо на Марс, а с друге, наука деценијама не може да реши тако, очито наизглед, једноставну ствар. Зашто?
– Напредак у медицини је врло спор и постоје оправдани разлози за то. Јако је тешко увести нове лекове и интервенције у клиничку праксу, ма колико оне логично и обећавајуће изгледале, зато што је највиши интерес да се пацијенту не науди. Што се психијатријских лекова тиче, алгоритми нису савршени и тренутно радимо на томе. Када завршимо посао, ови алгоритми ће бити тестирани у девет европских клиничких центара, од којих је један Институт за ментално здравље у Палмотићевој, под покровитељством Фармацеутског факултета у Београду. Уколико резултати ове мултицентричне рандомизоване клиничке студије буду позитивни, тек тада можемо очекивати промену смерница, а до овог тренутка ће проћи најмање пет година.
Значајни кораци су постигнути са два рада која су објављена у претходних неколико месеци, под покровитељством Фонда за науку и пројекта PsyCise,освојеног на позиву ПРОМИС. У питању су најпрестижнији светски часописи из области психијатрије и фармакологије. Примера ради, у часопису „ЈАМА Psychiatry“годишње има места за око 150 радова, а за ова места се такмиче истраживачи свих научних институција из целог света. Ове године је тим са Фармацеутског и Медицинског факултета из Београда успео да заузме једно од ових места, што је изванредан успех за Универзитет.
Пандемија је погоршала психичко стање већине грађана Србије. Да избаце лоше мисли из главе, отклоне стрепњу за живот и стрес, многи су посегли за разним „бенсединима“ и кажу да делују. Делују ли, односно шта се иза брда ваља уколико оваква „терапија“ потраје?
– Бензодиазепини су генерално јако добри лекови који служе да се краткорочно пацијент поштеди емотивних ожиљака које носе изненадни високо трауматични догађаји, попут тешких повреда и несрећа у породици. Међутим, треба их узимати уз консултације са здравственим професионалцима и никако дуже од неколико недеља. Бензодиазепини и алкохол се могу користити као јефтина решења да се индивидуа ослободи стреса. Међутим, ово наизглед јефтино решење има озбиљну камату и јављају се симптоми апстиненције и зависности већ после неколико недеља. По правилу се јавља претерана нервоза и постепено повећавање дозе што води ка озбиљној зависности и озбиљним интоксикацијама. У Србији се ова решења често практикују на своју руку, што доводи до значајног нарушавања менталног здравља и што је врло очигледно у свакодневици.