Сасвим необично искуство гледања ове цртане авантуре у трајању од девет минута доживели смо на Нови Сад Филм Фестивалу. Српска епска фантастика помешана са стилом вестерна, светлом Вермера, парадоксима чаробњака из Оза и дигиталне епохе опчинила је гледаоце. Аутор тог остварења Милета Поштић, један од пионира анимације и визуелних ефеката у Србији, објаснио нам је у чему смо, заправо, толико уживали, зашто смо се смејали и аплаудирали на крају пројекције
У почетку се чини да је реч о савременој, цртаној, верзији предања о Краљевићу Марку, али у некој авантури за коју ни Вук Стефановић Караџић није чуо док је сакупаљо српске епске приче и песме по целом Балкану. Онда видимо и начин на који су аутори бирали јунаке филма, њихове карактеристике, одећу, оружје… али све је то измешано са причом ове анимације која је узбудљива попут каубојаца и шармантна као романтична комедија. Све у свему, јунак приче Милош, у одећи каквог српског хајдука, пробудио се у соби изнад крчме, негде средином 18. века, где је спавао са згодном госпођицом по имену Сара.
Пробудио их је топот коња: три Турчина су стигла у град за потерницом која тражи Милоша. Некако су се Сара и он изборили са Турцима, али девојку отима страшни змај и носи је на чардак који се налази, знате већ – ни на небу ни на земљи. Тада Милош свом коњу даје некакав напитак („пола пије, пола Шарцу даје“) и крећу у потеру за змајем… Остатак филма нећемо да препричавамо, али знајте, узбуђењима и преокретима никад краја током тих девет минута.
После пројекције разговарали смо са идејним творцем „Чардака“ Милетом Поштићем који ће неколико дана касније постати вршилац дужности директора новооснованог Српског центра за стрип и анимацију у Новом Саду.
Како сте дошли на идеју за овако необичну причу која нема много везе са народном приповетком сличног (истог) назива?
– Хтео сам да у основи буде нека народна приповетка, али да буде испричана на модернији начин, па сам се доста удаљио од оригинала, али то није сметало. Хтео сам да буде и мета, мета-физичка, да има то самореферентно приповедање. Као што се човек пита о свом идентитету и пореклу тако сам хтео да се и ови анимирани ликови запитају о свом постојању, зашто су у тој причи и ко су заправо они? Као што је данас у физици популарна теорија да је овај наш свет само једна симулација, тако и моји ликови постају свесни симулације у којој живе. Такође сам хтео да филм има љубавни део као најважнији. И на крају сам хтео да се мења медиј и да куће, рецимо, буду кулисе, да змај буде гумени, а и да све алудира на машту и прављење филмова, игрица или било којег савременог визуелног стваралаштва.
– Јунаци приповетке су цар, три сина, једна ћерка и један змај, а код вас извесни Милош, његова девојка Сара, три турска војника и коњ који има особине и Шарца и Пегаза, а радња се дешава 1726. године у.малом српском “каубојском” селу: како сте замислили интеракцију тих људи и предела, ко су сви ти ликови у вашем филму, јесте ли замишљали како су се нашли на истом месту у исто време?
– Кренуо сам од неких детаља, јер сам хтео да се јунак буди, а да му ништа није јасно какав је то нови свет у коме се нашао. Првобитна идеја је била да се сваки пут кад заспи пробуди у новом свету и то тако да се истог тренутка нађе у неприлици. И да се одмах дешава нека романтика, да су ту и непријатељи, животна опасност, акција… Сценаристи су после додавали низ нових детаља. Што се ликова тиче, намерно сам желео да их сведем само на неколико. Исто је са Саром: да сам направио потпуно пасивни женски лик, прича би деловала јако застарела.
Колико дуго сте радили филм, са колико сарадника и чији допринос издвајате?
– Филм смо радили четири године. Имали смо студио који је радио пуно послова истовремено, готово сви су били комерцијални, укључујући и дугометражни документарни анимирани филм о принцу Алберту Првом од Монака, морепловцу и оснивачу чувеног Океанографског музеја у тој државици, а све поводом сто година од његове смрти. Радили смо га по наруџбини, а филм је приказан и на нашем Фесту прошле године и на Нови Сад Филм Фестивалу. Сарадника на „Чардаку“ је било пуно, многи студенти на пракси, као и моји бивши, недавно дипломирани, студенти. Продукцију и режију осим мене потписује и мој пословни партнер и сувласник студија „Аими“ Предраг Јолдић који је био и извршни продуцент и технички директор. Зоран Николић је компоновао музику и дизајнирао звук, а истакао бих још и Данијелу Пиперчевић, асистента продукције, аниматорку Тамару Савковић, сценаристе Сању Поштић и Вукашина Шоћа, уметнике Милоша Фата и Мијата Мијатовића, монтажера Марка Браовића…
Филм сте описали као “уврнуту бајку у форми видео игре” док на екрану видимо да сте користили и вештачку интелигенцију. У објашњавању онога што сте урадили користите речи или изразе као што су мета-нарација, лажна интерактивност или преврат тока времена, поред осталих. Можете ли све то да објасните једноставнијим речником и да нам кажете шта ми то, заправо, гледамо?
– Нисмо користили вештачку интелигенцију (ВИ), али јесмо 3Д програме, програме за композитинг и гејм енџине који су сви врло захтевни. Ми само алудирамо на ВИ, која је била у некој најпочетнијој фази у време када смо ми почели да радимо на „Чардаку“. Гледаоцима је представљен класичан анимирани филм, али са поигравањем временом, медијима и жанровима. Не волим када филм сам себе преозбиљно схвати па је можда и главни циљ био да се направи пародија на саму технологију и ауторство.
Имали сте инспирацију за филм у различитим делима или личнистима из историје уметности, од Куросаве, Вермера, “Чаробњака из Оза” до Серђа Леонеа и “Блејд Ранера”. На који начин су сви они утицали на вас и на овај филм, где се виде ти утицаји?
– Куросава који је на све потоње утицао својим филмским језиком. Вермер, као мајтора светла, сенке и форме, „Чаробњака из Оза“ са крајем где се мисли да је антагониста јако моћан а он испадне мали зликовац који са справама злобно манипулише. Леоне је мајстор каубојског филма и смелог, херојског, готово кич приповедања и „Блејд ранер“ где је сам идентитет јунака и његова људска свест упитна.
Од премијере филма почетком године какав је био његов живот?
– Филм се такмичио на преко двадесет фестивала у свету, а победио је на пет – два у Индији, један на Тајланду, један у Бугарској и један у САД, у Палм Бичу где се тај фестивал, интересантно, зове „15 минута славе“. „Чардак“ ће се такмичити на још неколико фестивала а потом ћемо га ставити на Интернет да могу сви да га гледају.
Пише Срђан Јокановић