Многобројне обавезе на Факултету драмских уметности (ФДУ) где предаје игру, испитни рокови, потом и пријемни испити, позоришне представе, снимања ТВ серија… све су то активности веома ангажоване драмске уметнице Анке Гачеше Костић. Академска година је завршена, а и позоришта су углавном на заслуженим одморима, а с јесени опет наставак обавеза. Кад су у питању „даске које живот значе“ ова уметница је разговор почела управо тим делом свог ангажмана, односно представама у којима глуми.
– У Београдском драмском позоришту играм у представи „Лет изнад кукавичјег гнезда“ која има више од 200 извођења до сад, а недавно смо имали успешну турнеју по еx YU земљама, док у Мадлениануму играм у представама „Долче вита“ и „Велики Гетсби“.
Кад нисте у позоришту или на факултету, онда снимате?
– Ускоро је планирано емитовање друге сезоне серије „Зборница“, а на јесен се очекује снимање и треће сезоне. Надамо се и наставку „Камионџија“ следеће године.
Затекли смо је у паузи снимања поменутог врло запаженог домаћег ситкома „Зборница“, са уиграном и добро расположеном екипом колега. Њени интервјуи су ретки, па посебно радују све њене поштоваоце, а поред мноштва обавеза, за читаоце „Илустроване“ направила је изузетак. Све то је постигнуто јер Анка Гашеша Костић достојанствено носи дозу стрпљења и д(р)амске културе и пристојности како за своје студенте, тако и за представнике „седме силе“, позоришну и телевизијску публику.
Ваша класа на ФДУ је била изузетна, а ви сте били најбољи у тој класи. Може ли мало подсећање на колеге и на те студентске дане?
– Имала сам заиста велику срећу да студирам са веома талентованим колегама, али пре свега предивним људима, са којима се дружим готово свакодневно, ево већ 15 година. Мислим да је кључ наше чврсте везе која се успоставила већ у првих недељу дана у томе што су нас спајали слични погледи на живот и исте вредности које делимо, а са друге стране смо веома различити и свако је имао своју улогу и био најбољи у нечему. Нина Јанковић је увек била брижна ‘мама’ класе. Памтим најлепше славе и карневале у Шапцу где нас је Нина све окупљала. Али та ‘мама’ је врло строга и болно директна и не дозвољава да се проблеми гурају под тепих. Тамара Драгичевић, Иван Михаиловић, Матеја Поповић и Миљана Гавриловић су били креативни мотори наше класе – непресушно маштовити, добро расположени и неуморни. Јелисавета Орашанин и Миодраг Радоњић су били задужени за све ‘ненормалне’ идеје, авантуре и несташлуке. Биковићу смо се увек обраћали за мудре савете, а Урошу Јаковљевићу кад нам је недостајало да се смејемо до суза. Ања Алач је емотивна и морална потпора. Стојан Ђорђевић и ја, два штребера, први смо учили и спремали скрипте за остале и вукли их да полажу испите на време. Порасли смо, сазрели, али опет као да се није много тога променило. Сада се та љубав преноси и на нашу децу која се друже.
Предајете игру на ФДУ, бавите се и кореографијом. Може се закључити да покрет има врло важну улогу у вашем животу. Кад сте развили ту љубав према игри?
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању