На атентичним инструментима, уз академски приступ и пажљиво писане аранжмане, ансамбл „Ренесанс” негује овдашњу средњовековну музичку баштину већ 55 година, што је јубилеј вредан пажње, који ће прославити у јануару 2025. Забележили су и отргли од заборава прегршт композиција нашег народа, трудећи се да у што већој мери сачувају аутентичност. Паралелно са властитим репертоаром, у последњих неколико година свој програм су освежили и композицијама новијег датума. Као вокална подршка, члановима „Ренесенса” на многим наступима се прикључе и оперска дива, сопран Зорица Белић и појац и композитор Љубомир Манасијевић. Тај програм носи назив „Изнад истока и запада” и обухвата не само нашу традиционалну, него и ауторску баштину, чак и неке ововременске песме, као што је “Ој, Косово, Косово”, коју је 1989. управо написао Љубомир Манасијевић.
Неуморни и увек расположени за наставак своје музичке мисије, најављују даље турнеју и већ за време божићних празника имају уговорених неколико наступа. А кад је у питању иницијална делатност самог Ансамбла „Ренесанс”, њихов вођа Љубомир Димитријевић наводи:
– У јануару ће бити 55 година од нашег првог концерта, а у фебруару, на Коларцу извешћемо 15 великих средњовековних игара. То смо само једанпут за ових 55 година извели и сада ћемо то поновити, али на један другачији начин. Истовремено то и снимамо, тако да ће бити и аудио запис тих игара и већ смо половину снимили. Наравно, ту су и све наше редовне активности, концерти из нашег богатог репертоара – почев од музике средњег века, ренесансе и барока, све до српске традиционалне музике, већ према жељама организатора.
Уз све набројано, „Ренесанс” се, поред свог изворног, као и овог проширеног програма са Зорицом Белић и Манасијевићем, труди да кроз своје извођење приљежно негује и све оно што имамо као део националног музичког идентитета. Недостаје нам писаних трагова, али у неким сегментима музичког наслеђа не заостајемо ни најмање за извиканом Европом. Димитријевић то и потврђује:
– Ми баш користимо оне иструменте који су са наших фресака, тако да често наше програме називају „фреска вива”, јер ти инструменти кроз наше извођење на неки начин оживе. Велика је штета што немамо баш аутентичне записе из средњег века, осим духовног појања. Изгледа да нисмо били довољно вредни да записујемо то све и да архивирамо, а много штошта су рушили и ови који су нас нападали и пустошили. Остало је само оно што се преносило усменим предањем с колена на колено. И тек негде почетком 19. века је почело неко записивање песама, али то је већ 4-5 векова после Немањића, што је велика штета. Међутим, према ономе што је сачувано, мислим да смо имали заиста једно велико богатство које сигурно стаје у ред са свим оним записима из Европе и који се и данас изводе као аутентични.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању