Апитерапија, чији назив потиче од латинске речи апис (од апис мелифера – пчела) и француске терапија, је једна од метода холистичке медицине која подразумева употребу пчела и пчелињих производа, као и различитих приправака од тих производа у превенирању, лечењу и опоравку од болести. Иако је сам назив новијег датума, апитерапија је као метода, коришћена хиљадама година о чему постоје писани документи из античких држава попут Вавилона, Египта, Старе Грчке, Рима, Кине… и средњег века.
О терапији пчелама и пчелињим производима, и ономе што је важно у њеној примени и лековитости, разговарамо са дипл. инг. фитомедицине и сертификованим апитерaпеутом, Слободаном Виријевићем који се већ годинама успешно тиме бави:
– Оснивачем модерне апитерапије сматра се аустријски лекар др Филип Тер, пореклом Чех који је већи део своје каријере провео у Марибору, где је радио као реуматолог. Први је у лекарској пракси коришћењем пчелињег отрова постизао изванредне резултате у лечењу реуматских тегоба својих пацијената, а ти резултати су први објављени радови из области апитерапије,1888. године под називом „Извештај о својствима везе између убода пчела и реуматизма“. Развојем савремене медицине и фармације, апитерапија је, као и друге методе традиционалне медицине на западу потпуно маргинализована, да би у последњих тридесет година XX века била поново “откривена“ и од тада се интензивно развија. На истоку, у Кини, Јапану, Русији, Бугарској, Румунији, апитерапија је мање или више интегрисана у здравствени систем државе. Тако је и на Куби где је апитерапија саставни део примарне здравствене заштите у који су укључени пчелари и травари који су од државе, одговарајућом обуком, оспособљени да се уз лекаре могу бавити апитерапијом. У Србији je апитерапија недовољно развијена и мало заступљена у систему здравствене заштите.
Апитерапија 19. века се базирала, пре свега, на примени пчелињег отрова – апитоксина. Какве биолошке вредности и терапијски потенцијал осталих пчелињих производа: прополиса, матичне млечи, перге, полена, пчелињег воска и меда, откривају бројна истраживања?
– Интензивна истраживања која су спроведена у другој половини 20. века показала су да сви пчелињи производи поседују изузетна нутритивна и фармаколошка својства захваљујући којима имају значајне терапеутске могућности у свим областима здравствене заштите људи и животиња. А за изузетан допринос развоју апитерапије, заслужан је др Стојмир Младенов који је од светске организације Апимондија1976 . године у Букурешту, награђен златном медаљом, где се наводи се да је утврдио да су хранљиве и лековите особине меда у непосредној вези са врстом биљака са којих су пчеле сакупљале нектар. Доказао је да антимикробне и антипротозоичне (антипаразитне) материје у меду потичу из биљака (фитонциди) и открио је специфична и неспецифична хипосензибилитивна својства меда која омогућују његову успешну примену у лечењу алергијских оболења дисајних органа. Разрадио је и успешно применио у медицинској пракси методе терапијске примене меда: аеросолну, електрофоретску, локалну апликацију и оралну методу. Увео је лечење неспецифичних запаљења и алергијских обољења дисајних путева, (ринитис, фарингитис, синуситис, ларингитис, трахеитис, бронхитис) пчелињим медом по индивидуалном плану. Разрадио је методе лечења болести изазване трихомонасом пчелињим медом и методе лечења неких болести комбиновањем меда са другим пчелињим производима.
Пише Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању