Свака епоха и друштвено уређење доносили су новине на пољу планирања града Београда. За разлику од других већих градова са Балкана или централне или источне Европе, Београд је претрпео далеко више разарања. Када се каже више, мисли се не само на то колико је пута рушен, већ и на сам обим разарања, нарочито у Првом и Другом светском рату. А рушили су и домаћи владари, политичари, па би из сваке епохе претекао одређен број зграда. Проблем је што се рушило и зидало по читавом градском језгру, а готово ниједна историјска целина неке епохе није сачувана у потпуности. Професорска колонија и потез Косанчићевог венца су усамљени примери, којe штити Завод за заштиту споменика културе града Београда.
Готово увек се Београд градио онако како урбанизам налаже, али су се урбанистички постулати и приступи мењали од епохе до епохе, баш онако како се мењају и данас.
– И урбанизам је поље у којем одређени приступи у неком тренутку постају застарели и превезиђени. Поготово ако долази до смене друштвеног уређења и државне политике. Али много већи проблем је да, и ако се неки генерални урбанистички план усвоји, град не стигне том брзином да га спроведе у дело, тј. да поруши и изгради оно што је планирано. Спровођење генералних и детаљних урбанистичких планова готово увек је везано за одређену политичку структуру, па чим дође до смене власти, претходни планови се одбацују или мењају, а нови крену да се исцртавају и усвајају. Не постоји континуитет у којем би се власт држала планираног и у прихватљивом временском интервалу спроводила план у дело, каже на почетку разговора за наш магазин Марко Стојановић историчар архитектуре, аутор и коаутор неколико научних радова на тему међуратне и послератне архитектуре. Директор је интернационалне изложбе и научне конференције – Балкански архитектонски бијенале, која се од 2013. одржава у Београду.
Како данас, из ваше перспективе, изгледа историјски кварт Београда, његов најстарији део?
– Ако причамо о Београдској тврђави, Калемегдану, као о најстаријем делу града, он изгледа солидно. Добро се обнавља и одржава, али не постоји компактна целина из одређене епохе, било да је у питању средњи век, османски период, аустријски (барокни) период, а постоји доста објеката изграђених у 19. и 20. веку. Ово спречава Унеско да комплекс препозна као међународно културно добро са пуним степеном заштите. Остаје заштита од стране националних институција, што је сасвим довољно да се на простору Београдске тврђаве спречи недозвољено рушење, зидање или било који други облик девастације. Што се тиче Косанчићевог венца, као најстарије целине, која се налази у непосредној близини Тврђаве, он је нешто компактнији по питању архитектонског фундуса, који махом потиче из краја 19. и прве половине 20. века. Како се даље померамо према Улици кнеза Михаила и њеном окружењу, видимо једно шаренило епоха и стилова, који се протеже од друге половине 19. века до савремених интервенција у урбаном ткиву. Овакво стање спречава Градски и Републички завод за заштиту споменика културе да одређени сегмент градског језгра препознају, тј. валоризују као заштићену урбану целину, изузев наведених примера. То отвара простор за изградњу нових и доградњу постојећих објеката, чија архитектура често не поседује квалитет уметничког израза, који би задовољио ниво заштите, тј. квалитет архитектуре околних објеката.
Пише Никола Тодорић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању