Сам о себи
АУТОБИОГРАФИЈА СРЂАНА КАРАНОВИЋА

Приватни живот Срђана Карановића (1945, Београд) увек је био у несразмери присутан пред публиком у односу на његове филмове и серије. Волели смо остварења „Петријин венац“ „Мирис пољског цвећа“, „Нешто између“, „Вирџина“, „Сјај у очима“ или „Беса“, да не спомињемо култну телевизијску серију „Грлом у јагоде“. Ипак, свих ових деценија – прошло их је тачно шест откако је снимио први кратки филм „Доручак“ – Карановић је брижљиво чувао своју приватност од јавности. Толико је био доследан у томе да му је недавно један колега, пријатељ и вршњак, добацио: “Ако нећеш ти, ја ћу да напишем књигу о твом животу“!

– Желео је да из прве руке сазна ласцивности из мог живота – смеје се редитељ. – Али, нећу вам рећи ко је та особа.

Са књигом „Сам о себи“, коју је управо објавила „Геопоетика“, делимично је исправио „неправду“. Реч је о личној и искреној књизи, на моменте веома духовитој, која покрива хронолошки период његове породице, одрастање и детињство у послератном Београду, а потом школовање и студирање у Прагу. Свој назив добила је по називу документа у ауторовом компјутеру, препуном свега и свачега. Када је почињао да записује своја сећања, том документу је дао назив „Сам о себи“, а са тим именом појавио се и пред читаоцима. Срђан сматра да би књига могла да има поднаслов “Како сам заволео филм”.

– Пре неколико година, када је дошло време за монографију, причао сам са својим младим колегом, бившим студентом а сада цењеним редитељем Стефаном Арсенијевићем, како да направимо такво штиво, а да не буде класично. Сетио сам се да сам у младости, још за време студија, а и касније, у животу највише волео да читам књиге о ауторима који су писали сами или су са њима разговарале њихове колеге. Врло су ме узбуђивали часописи који су долазили до нас у Прагу, а раније и у Лондону, где сам боравио извесно време, у којима су разни сниматељи, редитељи и глумци причали како су радили коју улогу и како је нека случајност, или неки баксузлук, или нека срећа утицала на њих. Тада сам закључио да такве филмске литературе код нас нема, у ствари нема је довољно. Договорили смо се да направимо једну опсежну књигу у којој ће центар бити Стефанов разговор са мном о мојим филмовима.

Договорили су се да књига има три дела и да први део пише Карановић о својој младости, други део да буде разговор о његовим значајнијим филмовима, и трећи у коме ће своје мишљење о Карановићевом опусу дати филмски критичар Срђан Вучинић.

– Време је пролазило, Стефан је био запослен, снима, путује, а ја сам био врло нестрпљив да бар почнем да пишем свој део. Када нешто обећам да ћу да урадим, ја имам навику да то урадим, што пре и што боље и да више о томе не размишљам. У самоћи свог дванаестог спрата, ковида и прилично ружњикавог живота око мене, сео сам, почео да се дружим са компјутером и исписујем сећања на своје порекло и одрастање.

Пише Срђан Јокановић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању