ИЛУСТРОВАНА ФЕЉТОН
АУТОБИОГРАФИЈЕ ОНИХ КОЈИ МЕЊАЈУ СВЕТ (6): ФИЛИП ЛАНСОН

Делови мог првог живота

Француски новинар је био један од преживелих у нападу исламских екстремиста на редакцију сатиричног листа „Шарли Ебдо“, у Паризу. О три и по минута, који су му променили живот и лични опис, и осам месеци проведених у болници, током којих није могао да говори ни једе, написао је узбудљиву причу коју треба сви да прочитају, осим оних са слабим нервима

Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ

Седмог јануара 2015. Филип Лансон се пробудио након ноћи коју је провео у позоришту гледајући Шекспирову „Богојављенску ноћ“. После мало јутарње гимнастике и слушања радијског интервјуа писца Мишела Уелбека, Лансон се суочавао са једном малом новинарском дилемом: да ли да иде право у редакцију „Либерасиона“, левичарског дневног листа чије је покретање 1973. помогао чувени филозоф Жан-Пол Сартр, а за који већ годинама пише критике из области културе? Планирао је да текст напише у редакцији. Друга варијанта је била да најпре сврати на редован редакцијски састанак у сатирични недељник „Шарли Ебдо“, чији је колумниста такође био. Одлучио је да прва станица буде „Ебдо“. Стигао је бициклом

Оно што се дешавало на том колегијуму и трагедија која је уследила, предмет су аутобиографске књиге Филипа Лансона „Поремећеност: преживети Шарли Ебдо“, која је током две године од објављивања добила бројне награде и продата је у готово пола милиона примерака. Као што свет данас углавном зна, тог јутра су браћа Саид и Шериф Куачи, радикални исламисти, упали са аутоматским пушкама у редакцију листа „Шарли Ебдо“, у срцу Париза, и током три и по минута крвавог пира убили дванаесторо људи, а ранили једанаест, после чега су побегли колима.

Након првог рафала

Након првог рафала, који је покосио и њега, у руку и главу, Лансон је остао да лежи на поду правећи се мртав. Слушао је пуцњаву, самртне крике познатих гласова својих колега и колегиница, узвике „Алаху акбар“. Новинарски инстинкт или страх од непознатог, у неком тренутку му је отворио очи. Угледао је једног од нападача како стоји изнад њега. Уместо да га докрајчи, убица се окренуо и напустио зграду. Лансон, коме се чинило да је само лакше рањен, није знао зашто га је терориста поштедео. Истина је била много гора: браћа Куачи су Филипу разнели доњу трећину лица. Све испод горње усне није више постојало, ту је сада зјапила рупа од искиданог меса.

Када је један неповређени колега дошао до њега и продрмао га, Лансону се учинило да је та „физички нетакнута особа са неке друге планете на којој се живот наставио. Чуо сам ватрогасца који некоме довикује да има један преживели са ратним повредама. То сам био ја“!

Бруталност напада је у супротности са стварима о којима је Лансон писао, чак и после трагедије. Књижевне критике. Култура. У овој аутобиографији наилазимо на делове где се позива на Шатобријана, Флобера, Бодлера, Фукоа, чак и Орвела. Он са пуно хумора пише о пријатељству, књигама, храни, сексу, смртности, моралности, новинарству, болничком особљу и болничким тоалетима, као и о Баховој музици. Нагиње пародији француског високог стила у књижевности док пише о себи као човеку који се бори да нађе смисао у свету што пролази кроз радикалне промене.

И све то време живи у страху да би се терористи могли појавити и у болници, да га докрајче. Плаши се „тоталног рата“ и „истребљења“, не само „западних вредности“ већ саме цивилизације. Храброст су му давали протести против исламског екстремизма који су се одржавали на улицама. Сви су носили плакате са натписом „Ја сам Шарли“. У књизи са иронијом закључује да би до тог дана мало ко од тих демонстраната икада давао подршку том сатиричном листу. Часопис је многе пријатеље и подршку изгубио још 2006. када је први пут на насловној страни објавио цртеж пророка Мухамеда. Исмевање религијским догмама многи су изједначавали са расизмом. Многи су се дистанцирали од „Ебдоа“ и његове борбе за слободу изражавања.

Загрљени у смрти

Филип је током готово годину дана сваки час оперисан како би лекари поправили његово унакажено лице. То искуство, жеља за животом, очај, укоченост од седатива, све је то у центру пажње ове фасцинантне приче. Они који очекују размишљања о политици, биће разочарани. Лансона је више занимала његова вилица него светска политика, више тензија коју је нова ситуација изазвала у његовој породици, него историја тероризма.

У једном тренутку му је девојка Габријела, Американка кубанског порекла, замерила да, можда, превише живи у ријалитију, у који га је убацила ова трагедија. Ипак, ако се узме у обзир да је првих осам месеци живео у болници, да није могао да говори и једе за то време, да је имао растурено лице – ко би му замерио да све то мало компензује славом коју није тражио?

Радња књиге почиње 7. јануара, а завршава се 13. новембра 2015, на дан када су исламски терористи поново напали Париз и убили деведесет људи у концертној дворани „Батаклан“. Нема беса према браћи Куачи, нити идеологији која их је натерала да ураде то што су урадили. Као прави критичар културних дешавања, Лансон неке детаље масакра види уметничким очима, поредећи их са филмовима Квентина Тарантина!

Оно што је уследило пореди са чувеном Матисовом сликом „Плес“ на којој ликови, држећи се за руке, играју. Јер, на неки чудан начин, сва беживотна тела његових пријатеља, на поду редакције, у мору крви, држала су се заједно. Готово за руке. Нога једног била је на стомаку другог, чији су прсти руке благо додиривали лице трећег, чија глава је била наслоњена на кук четвртог, а који је, тако је изгледало, гледао ка небу. Као низ фигурица од папира које праве деца. Или поменута Матисова слика.

Ја сам био један од њих, али нисам био мртав“, пише Лансон. „Лежао сам на стомаку, главом окренутом улево. Прво сам отворио лево око и видео крваву руку како вири из рукава моје јакне. Требало ми је пар тренутака да схватим да је то моја рука. На метар од мене, видео сам човека који је лежао са лицем надоле. Препознао сам му јакну. Није се померао. Поглед сам подигао ка његовој глави где сам, поред косе, могао да видим и мозак тог човека, мог колеге и пријатеља. Цурео је из отворене лобање. Глас у мени је говорио да је Бернар мртав….Желео сам некако да тај мозак вратим унутра и тек кроз неколико тренутака сам схватио да се догодило нешто што не може да се врати“.

Полако сам се окренуо на страну и сео на под, наслонивши се леђима о зид, са погледом на врата. Руком сам додирнуо врат и схватио да је на њему и даље мој шал, али да у себи има велику рупу. Испред мене, опет гледам Бернарово тело. До врата колеге Тењоа. Нисам видео да је међу прстима држао оловку, што сам касније прочитао у полицијском извештају. Рењо је нешто цртао када га је смрт стигла. Није ни знао да је умро са оловком у руци. Као грађани Помпеје, који су остали окамењени под вулканским пепелом и лавом са Везува“.