ILUSTROVANA FELJTON
AUTOBIOGRAFIJE ONIH KOJI MENJAJU SVET (6): FILIP LANSON

Delovi mog prvog života

Francuski novinar je bio jedan od preživelih u napadu islamskih ekstremista na redakciju satiričnog lista „Šarli Ebdo“, u Parizu. O tri i po minuta, koji su mu promenili život i lični opis, i osam meseci provedenih u bolnici, tokom kojih nije mogao da govori ni jede, napisao je uzbudljivu priču koju treba svi da pročitaju, osim onih sa slabim nervima

Priredio Srđan JOKANOVIĆ

Sedmog januara 2015. Filip Lanson se probudio nakon noći koju je proveo u pozorištu gledajući Šekspirovu „Bogojavljensku noć“. Posle malo jutarnje gimnastike i slušanja radijskog intervjua pisca Mišela Uelbeka, Lanson se suočavao sa jednom malom novinarskom dilemom: da li da ide pravo u redakciju „Liberasiona“, levičarskog dnevnog lista čije je pokretanje 1973. pomogao čuveni filozof Žan-Pol Sartr, a za koji već godinama piše kritike iz oblasti kulture? Planirao je da tekst napiše u redakciji. Druga varijanta je bila da najpre svrati na redovan redakcijski sastanak u satirični nedeljnik „Šarli Ebdo“, čiji je kolumnista takođe bio. Odlučio je da prva stanica bude „Ebdo“. Stigao je biciklom

Ono što se dešavalo na tom kolegijumu i tragedija koja je usledila, predmet su autobiografske knjige Filipa Lansona „Poremećenost: preživeti Šarli Ebdo“, koja je tokom dve godine od objavljivanja dobila brojne nagrade i prodata je u gotovo pola miliona primeraka. Kao što svet danas uglavnom zna, tog jutra su braća Said i Šerif Kuači, radikalni islamisti, upali sa automatskim puškama u redakciju lista „Šarli Ebdo“, u srcu Pariza, i tokom tri i po minuta krvavog pira ubili dvanaestoro ljudi, a ranili jedanaest, posle čega su pobegli kolima.

Nakon prvog rafala

Nakon prvog rafala, koji je pokosio i njega, u ruku i glavu, Lanson je ostao da leži na podu praveći se mrtav. Slušao je pucnjavu, samrtne krike poznatih glasova svojih kolega i koleginica, uzvike „Alahu akbar“. Novinarski instinkt ili strah od nepoznatog, u nekom trenutku mu je otvorio oči. Ugledao je jednog od napadača kako stoji iznad njega. Umesto da ga dokrajči, ubica se okrenuo i napustio zgradu. Lanson, kome se činilo da je samo lakše ranjen, nije znao zašto ga je terorista poštedeo. Istina je bila mnogo gora: braća Kuači su Filipu razneli donju trećinu lica. Sve ispod gornje usne nije više postojalo, tu je sada zjapila rupa od iskidanog mesa.

Kada je jedan nepovređeni kolega došao do njega i prodrmao ga, Lansonu se učinilo da je ta „fizički netaknuta osoba sa neke druge planete na kojoj se život nastavio. Čuo sam vatrogasca koji nekome dovikuje da ima jedan preživeli sa ratnim povredama. To sam bio ja“!

Brutalnost napada je u suprotnosti sa stvarima o kojima je Lanson pisao, čak i posle tragedije. Književne kritike. Kultura. U ovoj autobiografiji nailazimo na delove gde se poziva na Šatobrijana, Flobera, Bodlera, Fukoa, čak i Orvela. On sa puno humora piše o prijateljstvu, knjigama, hrani, seksu, smrtnosti, moralnosti, novinarstvu, bolničkom osoblju i bolničkim toaletima, kao i o Bahovoj muzici. Naginje parodiji francuskog visokog stila u književnosti dok piše o sebi kao čoveku koji se bori da nađe smisao u svetu što prolazi kroz radikalne promene.

I sve to vreme živi u strahu da bi se teroristi mogli pojaviti i u bolnici, da ga dokrajče. Plaši se „totalnog rata“ i „istrebljenja“, ne samo „zapadnih vrednosti“ već same civilizacije. Hrabrost su mu davali protesti protiv islamskog ekstremizma koji su se održavali na ulicama. Svi su nosili plakate sa natpisom „Ja sam Šarli“. U knjizi sa ironijom zaključuje da bi do tog dana malo ko od tih demonstranata ikada davao podršku tom satiričnom listu. Časopis je mnoge prijatelje i podršku izgubio još 2006. kada je prvi put na naslovnoj strani objavio crtež proroka Muhameda. Ismevanje religijskim dogmama mnogi su izjednačavali sa rasizmom. Mnogi su se distancirali od „Ebdoa“ i njegove borbe za slobodu izražavanja.

Zagrljeni u smrti

Filip je tokom gotovo godinu dana svaki čas operisan kako bi lekari popravili njegovo unakaženo lice. To iskustvo, želja za životom, očaj, ukočenost od sedativa, sve je to u centru pažnje ove fascinantne priče. Oni koji očekuju razmišljanja o politici, biće razočarani. Lansona je više zanimala njegova vilica nego svetska politika, više tenzija koju je nova situacija izazvala u njegovoj porodici, nego istorija terorizma.

U jednom trenutku mu je devojka Gabrijela, Amerikanka kubanskog porekla, zamerila da, možda, previše živi u rijalitiju, u koji ga je ubacila ova tragedija. Ipak, ako se uzme u obzir da je prvih osam meseci živeo u bolnici, da nije mogao da govori i jede za to vreme, da je imao rastureno lice – ko bi mu zamerio da sve to malo kompenzuje slavom koju nije tražio?

Radnja knjige počinje 7. januara, a završava se 13. novembra 2015, na dan kada su islamski teroristi ponovo napali Pariz i ubili devedeset ljudi u koncertnoj dvorani „Bataklan“. Nema besa prema braći Kuači, niti ideologiji koja ih je naterala da urade to što su uradili. Kao pravi kritičar kulturnih dešavanja, Lanson neke detalje masakra vidi umetničkim očima, poredeći ih sa filmovima Kventina Tarantina!

Ono što je usledilo poredi sa čuvenom Matisovom slikom „Ples“ na kojoj likovi, držeći se za ruke, igraju. Jer, na neki čudan način, sva beživotna tela njegovih prijatelja, na podu redakcije, u moru krvi, držala su se zajedno. Gotovo za ruke. Noga jednog bila je na stomaku drugog, čiji su prsti ruke blago dodirivali lice trećeg, čija glava je bila naslonjena na kuk četvrtog, a koji je, tako je izgledalo, gledao ka nebu. Kao niz figurica od papira koje prave deca. Ili pomenuta Matisova slika.

Ja sam bio jedan od njih, ali nisam bio mrtav“, piše Lanson. „Ležao sam na stomaku, glavom okrenutom ulevo. Prvo sam otvorio levo oko i video krvavu ruku kako viri iz rukava moje jakne. Trebalo mi je par trenutaka da shvatim da je to moja ruka. Na metar od mene, video sam čoveka koji je ležao sa licem nadole. Prepoznao sam mu jaknu. Nije se pomerao. Pogled sam podigao ka njegovoj glavi gde sam, pored kose, mogao da vidim i mozak tog čoveka, mog kolege i prijatelja. Cureo je iz otvorene lobanje. Glas u meni je govorio da je Bernar mrtav….Želeo sam nekako da taj mozak vratim unutra i tek kroz nekoliko trenutaka sam shvatio da se dogodilo nešto što ne može da se vrati“.

Polako sam se okrenuo na stranu i seo na pod, naslonivši se leđima o zid, sa pogledom na vrata. Rukom sam dodirnuo vrat i shvatio da je na njemu i dalje moj šal, ali da u sebi ima veliku rupu. Ispred mene, opet gledam Bernarovo telo. Do vrata kolege Tenjoa. Nisam video da je među prstima držao olovku, što sam kasnije pročitao u policijskom izveštaju. Renjo je nešto crtao kada ga je smrt stigla. Nije ni znao da je umro sa olovkom u ruci. Kao građani Pompeje, koji su ostali okamenjeni pod vulkanskim pepelom i lavom sa Vezuva“.