REČ STRUČNJAKA O SILOVANJU
Autoritetom „pregaze“ i roditelje i dete

O seksualnom nasilju se gotovo ni ne priča. U širem kontekstu nasilje se relativizuje, pa su mladi često zbunjeni porukama o seksualnosti, jer su veoma često scene seksualnosti povezane sa nasiljem. Zato kod žrtava postoji osećaj sramote i ogromne tajne. To zatvara komunikacijske kanale, naročito ako je u porodici već bilo neke vrste nasilja, zbog čega se ćuti da se trauma ne bi isprovocirala. Ovo smo na početku razgovora za „Ilustrovanu Politiku“ čuli od docenta dr Vere Despotović, sa Fakulteta za medije i komunikacije, porodičnog psihoterapeuta sa dugogodišnjim iskustvom u radu upravo sa žrtvama nasilja. Žrtvama seksualnog nasilja je teško da progovore, objašnjava dr Despotović zato što sam čin silovanja ne doživljavaju kao nasilje.

Koji su ostali razlozi zbog kojih žrtve ne prijavljuju odmah seksualno zlostavljanje, već to čine posle nekoliko godina? 

– Prvo, one su jako dugo u stanju šoka, a osećanja koja se javljaju duboko su potisnuta. Potisnuta su jer je to bio način da se nose sa traumom, pošto ta prva osećanja koja su doživele nisu mogle da podnesu. Kada devojčica od 15-16 godina doživi tako nešto od osobe u koju je imala puno poverenja i koja je za nju bila autoritet, doživi veliku traumu, pri čemu ona to ne može odmah ni da razume kao vrstu zločina. Drugi razlog je što žrtva misli da joj niko neće verovati, jer su počinioci često uvaženi članovi društva. Osim toga, one često sebe krive i uverene su da su na neki način doprinele tom činu (ponašanjem, oblačenjem). Budući da je zlostavljač obično neko koga žrtva poznaje i veruje mu, onda postoji određena emocionalna povezanost, osećanja dužnosti i strahopoštovanja. To pojačava zbunjenost i unutrašnji konflikt. Kombinacija tih emocija dodatno slabi žrtvu i onemogućava joj da donese racionalnu odluku i preduzme određene akcije.

Koliko su, uslovno rečeno, krivi i roditelji koji svoje prenaglašene ambicije prenose na decu, naročito na planu umetničkih profesija i sporta?

– Ne bih ja okrivljavala roditelje, jer su oni takođe žrtve. Zlostavljači koji su povredili dete prvo ‘pregaze’ roditelje, koji su ih takođe doživljavali kao autoritete i cenjene pedagoge, na poziciji vrhunske moći. Zlostavljana devojka, kada bi došla kući, sigurno nije plakala pred roditeljima, već bi se zatvorila u svoju sobu. Roditelji su mogli da nešto pretpostave jedino ako je dete pokazivalo snažne reakcije, ali kome bi i tada palo na pamet da je silovano u školi!?

 

Piše Jasmina Vujadinović Cvjetković

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju