О сексуалном насиљу се готово ни не прича. У ширем контексту насиље се релативизује, па су млади често збуњени порукама о сексуалности, јер су веома често сцене сексуалности повезане са насиљем. Зато код жртава постоји осећај срамоте и огромне тајне. То затвара комуникацијске канале, нарочито ако је у породици већ било неке врсте насиља, због чега се ћути да се траума не би испровоцирала. Ово смо на почетку разговора за „Илустровану Политику“ чули од доцента др Вере Деспотовић, са Факултета за медије и комуникације, породичног психотерапеута са дугогодишњим искуством у раду управо са жртвама насиља. Жртвама сексуалног насиља је тешко да проговоре, објашњава др Деспотовић зато што сам чин силовања не доживљавају као насиље.
Који су остали разлози због којих жртве не пријављују одмах сексуално злостављање, већ то чине после неколико година?
– Прво, оне су јако дуго у стању шока, а осећања која се јављају дубоко су потиснута. Потиснута су јер је то био начин да се носе са траумом, пошто та прва осећања која су доживеле нису могле да поднесу. Када девојчица од 15-16 година доживи тако нешто од особе у коју је имала пуно поверења и која је за њу била ауторитет, доживи велику трауму, при чему она то не може одмах ни да разуме као врсту злочина. Други разлог је што жртва мисли да јој нико неће веровати, јер су починиоци често уважени чланови друштва. Осим тога, оне често себе криве и уверене су да су на неки начин допринеле том чину (понашањем, облачењем). Будући да је злостављач обично неко кога жртва познаје и верује му, онда постоји одређена емоционална повезаност, осећања дужности и страхопоштовања. То појачава збуњеност и унутрашњи конфликт. Комбинација тих емоција додатно слаби жртву и онемогућава јој да донесе рационалну одлуку и предузме одређене акције.
Колико су, условно речено, криви и родитељи који своје пренаглашене амбиције преносе на децу, нарочито на плану уметничких професија и спорта?
– Не бих ја окривљавала родитеље, јер су они такође жртве. Злостављачи који су повредили дете прво ‘прегазе’ родитеље, који су их такође доживљавали као ауторитете и цењене педагоге, на позицији врхунске моћи. Злостављана девојка, када би дошла кући, сигурно није плакала пред родитељима, већ би се затворила у своју собу. Родитељи су могли да нешто претпоставе једино ако је дете показивало снажне реакције, али коме би и тада пало на памет да је силовано у школи!?
Пише Јасмина Вујадиновић Цвјетковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању