Јасна, Мирјана, Данијела и Биљана долазе из града Рашке, из различитих а родбински блиских породица, различитих су професија и интересовања и тим пре њихова књига представља ризницу заједничког одрастања, вредности, идентитета. Све то им је омогогућило да “Дудова врата зелене боје” промовишу као атлас добрих намера, мапу сећања и албум значајних људи и места у тим, историјски важним пределима, у којима су рођене.
„Четири приче, а после сваке од њих осећај топлине у грудима, која поручује: све је у реду. Да ли зато што описују лепе успомене из детињства, оне које су „сигурна тачка” у животу човека, или зато што сећања и мисли четири сестре – које су свој квартет назвале именом Завичајке – проносе мир и љубав, не личну и стално присутну, којом манастир Градац штити и милује поткопаонички крај – завичај четири Завичајке“, каже уредница издања Милица Цинцар-Поповић.
О свему томе разговарамо за „Илустровану Политику“ са четири ауторке ове књиге коју је недавно објавила МедиаСфера издаваштво.
Пред нама отворена зелена врата а иза њих обиље других боја којима исцртавате прошлост и садашњост. Да ли је будућност и за вас – како срећемо у данашњем наративу – најпроблематичнији део садашњости? Када се врата и коме отварају и остаје ли макар један опрезни прозор који мотри где и како даље?
Јасна: Наше приче настале су из реалности садашњице. Оне ослиĸавају прошлост, помало идилично и сетно, али је сĸоро сваĸи заĸључаĸ спонтано отишао у будуће време, без иĸаĸвог страха од непознатог. Напротив, ми смо и у том времену оне исте, можда са ĸојом бором и седом власи више, али дух слободе ĸоју вам сећање на детињство подари је непролазан. Том храброшћу су сва врата овога света отворена.
Мирјана: Иза нас су боје детињства, завичаја, људи какве их памтимо а испред нас су неоткривени простори и људи које можда до сада нисмо среле и упознале али који ће похитати ка нама и ка овим вратима. Врата су симбол садашњег тренутка и моја очекивања су само чиста игра и отвореност ка свему што ће доћи! Како год било, уживам у тој игри и тим сусретима и пропуштам да свако завири у мој и наш свет ако то зажели.
Данијела: Тескобе које носи ова цивилизација не могу да не искриве леђа сваĸог од нас. Оно што усправља човеĸа је сећање да је био у заједници са Богом и да је може увеĸ изнова обновити. Опет и опет. То сећање отвара све просторе и проветрава их, обнавља све па и ову поменуту тесĸобу претвара у тренутну, пролазну. Садашњост мора бити најинспиративнија јер ту је човеĸ позван да уреди свет оĸо себе и себе, дан по дан, дах по дах, врата по врата. Опрезност остаје ĸао радозналост а страх ĸао део љубави да ћемо је изгубити или се у њој пронаћи.
Биљана: И прошлост се једном звала именом садашњим. И прошлост и садашњост једном су биле исцртане сновима и бојама нечијег срца. Наша је садашњост већ део нечије прошлости, али и почетак будућности за оне који и даље сневају у бојама. Интензивно. Али нисмо сами и оно што брине је заједничка садашњост обојена мржњом, ратовима и судбина милиона деце на брисаном простору живота- судбина будућности света.
Пише: Гордана Јочић
Фото: Ивана Тодоровић, Александар Јочић, Драгана Вујовић Михич
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању