После Другог светског рата такорећи у сваком селу, при Домовима културе ницале су разне секције, а сем литерарних и фолклорних, најчешће су то биле драмске. Аматеризам је био пожељан. Временом су нове генерације, ако се већ баве уметношћу, одлучиле да радије буду тржишно оријентисане, па гледале и да свој труд и таленат валоризују. Можда зато нису преживеле разне дилетантске дружине, како се тада говорило. Међутим, аматеризам, а уз њега подруку и ентузијазам, није баш свугде замро. Светао пример је Аматерско позориште “Јовица Јелић” из Банатског Карађорђева
Походимо ово село са око 2.000 становника у општини Житиште. Насеље је младо. Пре четири године прославило је стогодишњицу постојања. Формирано је на ледини и насељено претежно колонистима из Лике након Великог рата. А осим што је насеље младо, и његових мештана с том одредницом још увек има доста. Свакодневни живот у овом месту личио би на многа друга банатска села, али Банатско Карађорђево има и нешто што га чини драгачијим. Осим поменутих младих, који и данас чине значајан део популације, ово насеље има и аматерско позориште, што је за село, па и за неки већи град данас, признаћете, данас реткост.
Улазимо у сеоски Дом културе. Затичемо глумце-ентузијасте на проби представе “Кривица” по тексту Небојше Ромчевића. Редитељ Милан Мартиновић даје завршна упутства како би свако наредно извођење било још боље. Премијеру су имали почетком децембра, одзив публике је био одличан и представа наставља свој позоришни живот.
У паузи пробе тражимо им личну карту. Не буквално, наравно, него личну карту позоришта и присутни глумци нас упућују на оснивача и редитеља Милана Мартиновића, популарног Мићка.
– Позориште је под овим именом основано 1997. године – почиње причу Мартиновић. – Наш театар носи име по прерано преминулом младом глумцу, нашем члану и мештанину. Ево, опстајемо већ скоро три деценије непрекидно. Иначе, ја нисам професионални редитељ, али је позориште мој живот од младих дана. Од недавно сам пензионер, а радни век сам завршио у општинској библиотеци и цео живот сам окренут литератури. Прву своју представу поставио сам још давне 1979. године, овде у Карађорђеву и, са прекидима сам, од тада правио многе представе у оквиру нашег сеоског КУД-а и драмске секције. Ми смо након званичног оснивања позоришта, после 5-6 година, већ играли репертоар. А играти репертоар у једном малом селу, то значи имати представу сваке суботе. Ееее… то је била храброст и онда а и сада – наглашава популарни Мићко. – Требало је навикнути публику, а чини ми се да ни данас после скоро 30 година нисмо скроз успели, јер има много мештана који и даље нису крочили у наше позориште, што мислим да је штета.
Већ на почетку разговора и разгледањем ентеријера, примећујемо да има пуно куриозитета везаних за ово позориште. Имају чак две сцене, што немају ни сва професионална позоришта.
– Да, имамо и малу и велику сцену – потврђује наш саговорник. – Мању чешће користимо. Има 48 места, а уз помоћне столице може да прими и 60 гледалаца. Велику сцену користимо кад су неки празници или јубилеји значајни за наше село. Ми смо и направили малу сцену како бисмо могли да играмо представе из вечери у вече, да публика осети сваки трептај глумца и сваку мимику. Кад смо овако интимни, какве су иначе мале сцене, онда публика осети и једно веће поштовање према глумцима. Иначе, малу сцену смо изградили сами пре 25 година. Савет Месне заједнице нам је дозволио да извршимо адаптацију неких неусловних просторија у Дому културе и ми смо то све изградили такорећи „на ентутијазам“. Успели смо да бесплатно добијемо пројекат од архитетке Миле Пећанац, која је препознала нашу велику жељу да нам позориште живи. Радили смо моји глумци и ја даноноћно, и убрзо, кад су надлежни видели да смо заиста озбиљни у намери да изградимо ту малу сцену, прискочили су нам и они у помоћ.
Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању