Везао је своју каријеру за Панонију. Уосталом и за назив свог бенда позајмио је синтагму од песника Војводине Мирослава Антића. Бане Крстић, несуђени агроном, у свом музичком изразу не бежи од плодне равнице ни у својим песмама. И нису само ноте начини којима плови негдашњим Панонским морем, ту је и неизбежни пречански стајлинг, оличен у брчићима а ла Клерк Гејбл, сламнати шешир, Дунав као инспитација и много штошта друго.
Наравно, Крстић се с пијететом односи и према славним претходницима који су прославили војвођански мелос. Тако је својевремено приредио албум с најбољим снимцима тамбурашке музике, коју је снимио виртзуоз на том инструменту Јаника Балаж.
Поред свега, као “фидбек” љубави према Војводини као географској регији, и навијачи инстоименог фудбалског клуба су прерадили једну Банетову песму и узели је нао незваничну химну новосадске “старе даме”, што Крстића чини посебно поносним.
О свему томе поделио је утиске с читаоцима „Илустроване“.
Да кренемо од тог вашег војвођанског имиџа. Бркови су вам знак распознавања?
-Па да, ја сам на агрономији, на којој сам догурао до апсолвента имао једног професора старинског кова који је имао баш овакве бркове, па по угледу на њега, а и моји Војвођани често носе овакве бркове, мој имиџ је везан за равницу и не стидим се да кажем за себе да сам сељак.
Шешир вам је, поред бркова, такође знак распознавања, а зна ли се порекло тог шешира? Колико је познато он је зрењанинска успомена.
-Шешир који носим јесте направљен у Зрењањанину. Увек сам шешире наручивао у фабрици “Бегеј”. Сад је та фабрика затворена. А мени се стари шешир који сам носио улубио и отрцао скроз, али онда сам успео да нађем тог мајстора који је својевремено радио у “Бегеју” и он ми је рекао да ће ми направити нови, макар га голим рукама правио – и насправио га је. То је овај шешир што га носим и кад год ставим шешир на главу сетим се Зрењанина.
Свирали сте летос у Земуну, То вам је, претпостављам, једно од омиљених места за свирку?
– У Земуну је увек сјајно, публика зна песме, весели су, а и моји музичари увек у Земуну имају добар филинг.
Кад се говори евергрину чији сте аутор “Ко те има тај те нема”, на први поглед делују замршено и енигматски све те релације ко кога сања и ко о том појма нема?
-То је песма о онима који су се волели целог живота, а никад се нису додирнули и ту љубав показали. Она љубав која је неизговорена, која се одвија само на погледу, често је и највећа.
Својевремено сте приредили и објавили албум тамбурашке музике Јанике Балажа, да се не заборави великан равничарског мелоса?
-На тридесетогодишњицу одласка Јанике Балажа казао сам себи што да не урадим нешто за све љубитеље тамбурашке музике. Видео сам да су обележили ту годишњицу делећи разгледнице, а нико се није сетио да би Јаникином музиком могло то све да се обележи. Тако сам приредио и објавио тај ЦД с музиком Јанике Балажа, како би постао доступан већем броју људи. Јер, знао сам да у Радио Новом Саду постоје снимци врхунског квалитета са његовом музиком, али су на неки начин били у бункеру и нису били доступни широј јавности. Било је с правне стране проблема, али сам се изборио. Требало је да добијем сагласност седамнаест наследника музичке баштине Јанике Балажа. Некако сам успео да се изборим и објавим тај ЦД и ово је, вероватно, албум који садржи најквалитетније снимке тамбурашке музике уопште.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању