“Каа-оо! Каа-оо!” – звук који не припада мом свету, суманути крик азијског коела, долазио је кроз прозор хотела и поцепао мој сан на комадиће. Тај продоран метални ехо је будилник Бангкока који не нуди опцију “дремеж” већ те продрма тим дивљим, репетитивним вриском подсећајући те да се налазиш далеко од куће. Међутим, чим сам, тог првог јутра у Бангкоку, закорачила у двориште хотела Ибис Риверсајд да доручкујем, тај сирови звук се сударио са нечим нестварно нежним. Ваздух је био густ, влажан и тежак од мириса јасмина. Цветови, бели као порцелан, испуштали су свој опојни парфем. Тај контраст најбоље описује мој први доживљај Бангкока: напад на сва чула истовремено!
Пун назив Бангкока је “Krung Thep Mahanakhon Amon Rattanakosin Mahinthara Ayuthaya Mahadilok Phop Noppharat Ratchathani Burirom Udomratchaniwet Mahasathan Amon Piman Awatan Sathit Sakkathattiya Witsanukam Prasit”, што у преводу значи „Град анђела, престоница света и дом Смарагдног Буде“. Локално становништво користи скраћено Крунг Теп, јер је пун облик превише комплексан за свакодневну употребу. Са укупно 168 слова, ово је званично најдуже име града на свету према Гинисовој књизи рекорда, а представља раскошан поетски опис града као небеског пребивалишта које су изградили богови. Иако тај церемонијални назив обећава недокучиву божанску моћ, моје прво јутро у њему почело је сасвим тихо. Завршивши доручак у дворишту хотела које излази директно на реку, спустила сам се са шољицом кафе у руци до самог пристана. Под ногама сам осећала вибрације моћне реке Чао Праја која је ударала у бетонски док, тромо и ритмично. Моја апсолутна фасцинација градом почела је управо ту, на води, оног тренутка када је тишину пресекло режање мотора. Гледала сам како таласе реке секу карактеристични лонг-таил чамци, ти дрвени господари канала са својим дугачким, избаченим моторима који пркосе гравитацији. У граду који очито не познаје тишину, тај призор је био знак да је јутарњи мир готов – чекао ме је дан испуњен обиласцима
Чамац са дугим репом (на тајландском: Ruea Hang Yao) није само превозно средство, већ културни симбол Тајланда. Оно што га одмах издваја је дугачак, танак труп направљен од дрвета, са карактеристичним високо подигнутим прамцем. Тај прамац је скоро увек украшен шареним тракама и цвећем – то су дарови духу Мае Јананг (Mae Yanang) заштитници путовања, за коју мештани верују да чува посаду и доноси срећу. Та фасцинација водом ме је већ првог дана боравка одвела до Клонг Лат Мајом, плутајуће пијаце на двадесетак минута вожње од града, где се моја жеља за савршеним кадром претворила у филмску сцену са замало трагичним крајем. Опчињена бојама воћа на плутајућој тезги, зграбила сам мобилни телефон како бих фотографисала, не водећи рачуна о сопственој безбедности, закорачила уназад и унатрашке “полетела” и завршила у мутној води реке до струка! Мокра, али са „оном“ фотографијом у апарату, схватила сам да те Бангкок понекад мора оборити да би те заиста пригрлио.
Текст и фотографије Сенка Д. Павловић Чотрић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању