Проклетије представљају више планинских ланаца и природна су граница између Црне Горе и Албаније и Србије. Формиране су на додиру Динарида и Шарских планина. У географској литератури преовлађују схватања да су Проклетије завршне планине динарског планинског система са којима имају низ заједничких карактеристика. Међутим, геолози и географи сматрају да су Проклетије самосталан планински венац.
Један од првих који је указао на географску индивидуалност проклетијске планинске групе је наш познати научник Јован Цвијић, захваљујући коме су почетком 20. века Проклетије под садашњим називом уписане у картографију Југославије. Предходни, оригинални назив овог масива “Тројанске планине” настао је по највишем врху, Тројану, около и изнад легендарне Троје – данашњег Скадра у Албанији.
Горостасни и дивљи масиви Проклетија – “Албанских Алпа” издижу се изнад широких долина уских речних кањона и чаробних језера. Огроман, јединствен, планински масив, најкршевитија и најнеприступачнија планинска група у Европи укупне дужине од око 650 километара и површине од око 3500 м2 обухватају неколико блиских неприступачних, неистражених, немилосрдно непроходних и кршевитих планинских венаца, повезујући око 40 одвојених планина, са највећим бројем глечера у Европи који су формирали оштре планинске литице.
Идилични призори од којих се не зна који је лепши, важе за сурове и опасне због чињенице да су неки делови планине и даље неистражени. Проклетије представљају последњи бастион нетакнуте дивљине на континенту. На тим силним крашким зидинама, и после много милиона година, виде се јасни трагови порођајних мука мајчице Земље у време рађања ових гора. За сваки од призора изнад 2000 метара потребно је добро се потрудити и за почетак одрадити добар вертикални километар успона. Сурови и мистични масиви, дубоке долине, назубљени тешко приступачни врхови остављају малобројне посетиоце без даха и маме на поновни долазак и истраживања. Планинарење гребеном је доживљај за сва чула, а ко је једном прешао 2000 метара, доћи ће свакако поново.
Величанствени врхови у Србији су, осим Ђеравице, највишег врха Србије (2656 м) још и Марјаш (2530 м), Жути камен (2522 м), Каранфил (2480 м) и Старац (2426 м). Ђеравица се налази на простору Косова и Метохије, изнад средњовековног манастира Високи Дечани, а у његовој непосредној близини могу се наћи и бројна нетакнута и бистра ледничка језера.
Ништа мање нису лепе неке од планина данашњих Проклетија које су пуне траве, воде и шуме. Оне су божанска комбинација стеновитих врхова и зелене чоје. При погледу на невероватне вертикалне назубљене зидове на којима акробатски и упорно расту жилави борови и зупчасте зидине, украшене витким торњевима обликованим ерозијом, човек остане фасциниран.
Пише Весна Миладиновић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању