У јеку стравичног терора Албанаца над Србима крајем 19. и почетком 20. века, руска дипломатија је одлучила да помогне Србији у мери у којој може. Поред тадашњих конзулата у Скопљу и Призрену, Москва је одлучила да отвори и конзулат у Косовској Митровици. Званично је то је учињено 7. маја 1902. године. Русија је тада за првог конзула у граду на Ибру именовала 34- годишњег Григорија Степановича Шчербину.
Руски конзулат у Косовској Митровици почео је да ради почетком марта 1903. године, док је Косово и Метохија било још под турском окупацијом. Албанци су организовали бројне протестне скупове широм Космета због отварања конзулата. Највећи је био у Ђаковици, где је донета одлука – „да се Шчербина протера из Митровице“. На другој страни, Срби у Косовској Митровици нису крили велико задовољство сталним присуством руског конзула у граду на Ибру.
Бројне делегације Срба посећивале су Шчербину и саветовале га – „да се причува и својим шетњама по граду не излаже опасностима.“ Од њега се чуо и овакав одговор: „Нисте ви Срби срећни да ја погинем. Моја смрт донела би вама слободу.“
Шчербина је почео да шаље у Москву извештаје о страдању Срба, убиствима, силовањима, пљачки и паљевини српске имовине, уз констатацију, „да без насиља не могу да прођу ни погребне српске поворке.“
Албанци су увелико почели припреме за напад на Митровицу. Први удар доживели су Срби у Вучитрну, а онда је дошла на ред Митровица. Шчербина је одмах послао депешу Москви и Београду о опсади Митровице. Град је нападнут 30. марта 1903. године. Напад је одбијен, а у њему је настрадало 200 до 300 Албанаца.
Следећег, 31. марта, због ширења вести о поновном нападу на Митровицу, руски конзул Шчербина са пратњом креће у обилазак положаја на јужном делу града. По повратку, у близини старе Железничке станице у јужном делу града, испод Баира, конзулу пуца у леђа турски каплар Арбанас Ибрахим Халит, из околине Гњилана. Каснијом истрагом и испитивањем атентатора дошло се до сазнања да је убиство починио по договору са албанским првацима са Косова.
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању