У двориштима наших бака, тамо где се дан мерио по сунцу, а зима по диму из оџака, ништа се није бацало, и све је имало своју сврху. У великимм емајлираним шерпама тихо се топила гушчија маст – густа, златна, чувана у теглама као породично благо. Њоме су се мазала дечја прса када би зима стегла, спуштала температура и умиривао кашаљ. У времену без сирупа са шареним етикатема, поверење се поклањало природи и искуству старијих жена које су знање преносиле тихо, али сигурно – са мајке на ћерку. Тај свет, у коме је гуска била и храна и лек и новац, суров и нежан у исто време овековечен је и на филму. У култном остварењу „Скупљачи перја“ које је 1967. године засијало на Канском фестивалу, видимо пејзаже равнице, перје које лети на ветру и живот који се одвија између сиромаштва и поноса. Гуске ту нису само живина – оне су симбол опстанка, рада и трговине, део једног света који данас делује далеко, готово нестварно. А ипак, гушчија маст се враћа на велика врата. Младе мајке, у потрази за што природнијим начинима неге, поново посежу за старим рецептима, верујући да оно што је помагало њиховим бакама, може помоћи и њиховој деци. Истовремено, узгој гусака у Србији пролази кроз тихе, али значајне промене – од традиције до тржишта, од малих домаћинстава до савремених фарми.
Између сећања и савремености, између филма и стварности, остаје питање: да ли се враћамо старим вредностима или их тек сада учимо изнова ценити? У тој причи гушчија маст није само мелем за плућа – она је мост између генерација.
На том мосту, тачније у селу Бело блато, на традиционалној Кобасицијади, срели смо Тању Боћан Савић из Кикинде, жену која се у свом пољопривредног газдинству бави узгајањем гусака и прерадом гушчијег меса и масти. Њен штанд је врло једноставан – наређане теглице пуне жутог злата, у неколико величина и два укуса – природна маст и она обогаћена медом за имунитет. Са Тањом и њеним супругом разговарали смо о положају узгајивача гусака, проблемима око пласмана производа, као и о процесу топљења масти и продаји исте.
– Пољопривредно газдинство Боћан бави се гајењем гусака генерацијама. То је наша, домаћа сорта од које топимо маст и сушимо месо. У понуди имамо и кобасице, чварке, суво бело месо од гуске, суве карабатаке, крила, као и свеже месо, али то продајемо преко друштвених мрежа и од куће. На вашарима и манифестацијама само маст је у продаји, такви су прописи – увела нас је у причу Тања Боћан док се њен супруг надовезао причом о проблемима гушчара.
– Не постоји откуп гусака на српском тржишту живине јер немамо кланице за ту врсту перади. Било би добро када би држава отворила кланице па да ми гушчари можемо да продајемо своју робу прерађену у њима. Другачији је рад са пиладима. Кланице могу да раде прераду, јер пиле кад убациш у машину черупаљку она га очерупа и среди. Гуску не можеш тако због више слојева перја, другачији је процес и потребне су друге машине – испричао нам је газда Боћан. Ипак, по његовим речима, постоји нада да ће до краја године бити оформљена задруга гушчара из Србије.
Текст и фотографије: Зорица Драгојевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању