Крајем јануара неколико сала МТС дворане у српској престоници биће место одржавања нове смотре најбољих дела светске кинематографије и први пут у својој историји име нашег главног града биће део њеног назива – Београд Филм Фестивал
Упркос променама у департману културе града што се тиче фестивала из тог домена – иста мета, исто одстојање. Фест се одлаже већ четврти или пети пут, овог пута за октобар, уз тврдње да ће то бити стални термин нашег вољеног, умирућег фестивала. Зашто је Фест на самрти, каква му је дијагноза болести – не зна се, бар не јавно и службено, са потписом и печатом. Битеф је, изгледа, киднапован, а Мартовски фестивал је остао сироче. У дом за незбринуте смотре примљени су и Седам величанствених, Нишки сусрети, Башта фест и још понеки, док неки фестивали, финансирани углавном из средстава група грађана и њихових пријатеља, некако опстају.
Један и настаје, пред нашим очима. То је нова смотра Београд Филм Фестивал која ће се у нашем главном граду одржати од 30. јануара до 6. фебруара. Судећи према концепту, то је онај пра-Фест, „фестивал фестивала“, како га је осмислио Милутин Чолић пре пет и по деценија. Публици се спремају највећи хитови из прошлогодишње понуде, победници светских фестивала, остварења са најбољим оценама критичара… један главни програм и један споредни, то је концепт. Толико једноставно, да може и да упали.
Покретач фестивала је Игор Станковић, највећи овдашњи дистрибутер страних и (донекле) домаћих филмова са својом фирмом „МЦФ-Мегаком филм“, власник неколико биоскопских сала у центру Београда, под кровом МТС Дворане, али и покретач филмског фестивала у Смедереву и продуцент (читај алфа и омега) Фестивала ауторског филма. До сада је у својим пословима добро балансирао између комерцијалних успеха холивудских студија и уметничких достигнућа аутора из мањих кинематографија, па нема разлога да не верујемо да ће још једном поновити чаробну формулу.
На сумње неких како нови фестивал поткопава Фест, Станковић је дао прецизне одговоре: „Ово је нов фестивал, и нема никакве везе са Фестом, нити је његова замена“; „фестивал је покренула група заљубљеника у филм, оних који се деценијама баве филмом, али и младих који су искусни у организацији фестивала – ја сам најстарији међу њима“; „биће то први филмски фестивал Београда и мислим да нема никаквог разлога да Београд не буде брендиран и као филмски фестивал у његовом називу, као што су Берлин, Ротердам, Сарајево…“; „фестивал ће трајати осам дана зато што сви велики фестивали трају седам до осам дана“; „термин одржавања је биран тако да сублимира велике фестивале и филмове номиноване за Оскара, како бисмо Београђанима могли да покажемо најактуелније светске хитове“; „размишљамо о оваквој смотри још од 2024. и идеја није иницирана чињеницом да је Фест изостао прошле године“; „фестивал је приватни и правимо га без икакве помоћи Скупштине града чији су конкурси за суфинансирање пројеката у култури, као што сви знамо, изостали као и без помоћи Министарства културе чији конкурси нису ни до децембра реализовани“.
Ето, било би лепо и да знамо ко све чини ту групу заљубљеника у филм што стоји иза фестивала и ко је селектор главног програма, као што знамо ко је творац јединог споредног програма „Поглед иза огледала“. То је млади редитељ Горан Николић (33).
„Од сноликих прашума до урбаних кула од слоноваче, од суочавања књижевности са филмом до стилизованих биографија, од врцавих плесова са табуима до филтрирања интензивних људских стања кроз жанровску призму, од брисања тананих граница између сна и јаве, живота и филма, до контекстуализације историје кроз неочекиване ауторске третмане – овај програм намењен је свима који желе да виде даље од пуког одраза у рефлективном стаклу, онима који трагају за емотивном, а не фактографском истином“, објашњава Николић чији смо дебитантски дугометражни играни филм „Хероји“ имали прилике да гледамо у биоскопима. Николић тренутно режира ТВ серије , пише сценарио за други филм и критике за интернет часопис „БУРО“.
У оквиру тог програма видећемо бразилски филм Габријеле Маскари „Плави траг“ о старијој жени Терези (77) која је, суочена са принудним одласком у пензију и стављањем под старатељство ћерке, приморана да се повинује државној политици пресељења старијих особа. Уместо тога, она креће на путовање кроз Амазонију. Филм је награђен Сребрним медведом у Берлину. Шпанско-грчко дело „Рођендан“ Мигела Анхела Хименеза смештен је у касне седамдесете године на Медитерану и прати раскошну прославу коју тајкун Маркус Тимолеон организује за своју ћерку и наследницу Софију, на приватном острву. Оно што започиње као екстравагантна забава прераста у емотивни и морални обрачун око моћи, контроле и слободе.
„Сувозач“, нови филм Харија Лајтона, доноси причу о повученом геј мушкарцу, којег тумачи Хари Мелинг, и енигматичном бајкеру у интерпретацији Александера Скарсгорда, између којих се развија неуобичајени партнерски однос. Филм је премијерно приказан у Кану, у споредном програму „Известан поглед“ у оквиру кога је освојио награду за најбољи сценарио. Дебитантски дугометражни филм америчке глумице Кристен Стјуарт „Хронологија воде“ прати жену која, након трауматичног и насилног детињства, уточиште проналази у такмичарском пливању, ризичним емотивним односима и зависности, пре него што кроз писање успева да артикулише сопствени глас и идентитет. Црнохуморна америчка драма „Да имам ноге, шутнула бих те“ Мери Бронстин приказује жену на ивици психичког слома, која истовремено покушава да одржи професионални и приватни живот док се суочава са болешћу ћерке, одсутним мужем, нестанком блиске особе и необичним односом са својим терапеутом.
У филму „Добар дечак“ пољског аутора Јана Комасе, 19-годишњег криминалца Томија један хаотични пар отима и подвргава насилној рехабилитацији у покушају да га преваспитају и претворе у друштвено прихватљивог младића. Борба за бекство постаје борба за идентитет и слободу. „Ледена кула“ Лусил Хаџихалиловић, француске редитељке босанског порекла, прати петнаестогодишњу Жану, сироче без родитеља, која присуствује снимању филмске адаптације бајке „Снежна краљица“ и развија опсесивну фасцинацију главном глумицом Кристином, подједнако тајанственом и заводљивом као лик који тумачи. У главним улогама су Марион Котијар, Аугуст Дил и Гаспар Ное.
Норвешка драма „Прича о Ен Ли“ Моне Фастволд бави се животом Ен Ли, оснивачице Шејкерског покрета, коју су следбеници прогласили женским Христом. Кроз приказ настанка утопијске заједнице и религијских ритуала заснованих на песми и игри, филм доноси сугестивну интерпретацију историјских догађаја. Програм заокружује филм „Франц“ Агњешке Холанд, амбициозни биографски пројекат о Францу Кафки, замишљен као мозаик који прати траг што га је писац оставио у свету – од детињства у Прагу крајем 19. века до смрти у Бечу након Првог светског рата.
Фестивал ће отворити најновији филм Џима Џармуша „Отац Мајка Сестра Брат“, добитник Златног лава у Венецији, а тај главни програм наставиће се новим остварењима Франсоа Озона („Странац“, по истоименом делу Албера Камија), Ричарда Линклејтера („Нови талас“, бриљантно дело о настанку култног филма „До последњег даха“ Жан-Лик Годара), „Острво Амрум“ Фатиха Акина, једног од најцењенијих немачких редитеља (турског порекла) чији је протагониста дечак у изолованом крају Немачке пред крај Другог светског рата и непосредно након његовог завршетка. Гладаћемо и нову драму белгијске браће Жан-Пјера и Лика Дардена „Младе мајке“ у којој су јунакиње Жесика, Перла, Жули, Ариана и Наима, пет тинејџерки које, суочене са раним родитељством, из Дома за младе мајке траже шансу за бољи живот за себе и своје бебе. Филм је добио награду за најбољи сценарио на Филмском фестивалу у Кану.
Имаћемо и нашу премијеру филма „Бело се пере на деведесет“, најновијег остварења словеначког редитеља Марка Набершника, које доноси дирљиву причу засновану на истинитим догађајима и бестселер роману о животу Броње Жакељ, пратећи је кроз различите животне фазе. Као дете, Броња ужива у истраживању света са млађим братом Роком. Њено безбрижно детињство прекида смрт мајке, која је преминула од рака. У касним тинејџерским годинама суочава се са истом тешком болешћу када јој је дијагностикован Хочкинов лимфом. Филм приказује Броњин пут одрастања током осамдесетих и деведесетих година, као и њену личну трансформацију, нудећи гледаоцима наду и инспирацију. Једну од главних улога игра и Аница Добра.
Видећемо и политички трилер шведског редитеља Тарика Салеха „Орлови републике“, нову драму јапанске ауторке Наоми Кавасе „Јакушимине илузије“, мексичког ствараоца Мишела Франка „Снови“, јужнокорејског филмског мага Парк-Чен Вука „Нема другог избора“, аргентинског провокатора Пабла Трапера „Синови и синови“, као и америчког угледног синеасте Стивена Содерберга „Црна ташна“.
Пише Срђан Јокановић