Почетна тачка ми је код “првог деспота”, тј. код споменика деспоту Стефану Лазаревићу на платоу Горњег града, на Калемегдану. Сунце је упекло, а то баш волим. Стојим испред скулптуре испред које, на трави, на пљоснатом белом камену пише:“Нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд” – деспот Стефан Лазаревић, српски владар и песник, ктитор Београда.
Блиска особа ми је пред пут рекла да јој се дотични споменик никако не свиђа јер јој личи на “сладолед који се топи”. Мени се изузетно допада, подсећа ме на осамдесете године прошлог века и разбијену фигуративност, слободну креативност, која није подлегала конзервативним скрупулама, каквих, авај, сада има све више. Наивно смо мислили да ће будућност донети више слобода у сваком смислу.
Вртим се око деспота, посматрам његове велике шаке које се не настављају на лактове, празнина је између њих и широких, савршено равних рамена, апстракција вајарског потеза ме, чудно али истинито, смирује. Набори на деспотовој властодржачкој туници као да су прави, када приђем деспоту са леђа видим их, крупни плисе преноси моћ. И то познату моћ, као да сам је негде већ видела и осетила. Радозналост ме покреће да “откључам” Гугл и разрешим мистериозно осећање. Убрзо добијам одговор – аутор калемегданског споменика је вајар Небојша Митрић који је заслужан и за споменик кнезу Лазару у мом родном граду, Крушевцу! О, волим тај споменик! Стамен и чврст, необичан и обичан у исто време, један је од симбола града из ког сам отишла јер сам желела да живим у Београду и доживим разбокореност његових могућности. Тако сам ја слична деспоту, Крушевљанину који је нашао најкрасније место од давнина, превелики град Београд. Из истог смо града дошли, волећи га, подразумева се, на трусно али красно београдско подручје.
Коначно схватам зашто ми се “први деспот” увек свиђао! Сродан је крушевачком, оба су темељно монументална а довољно необична.
Рушевине које видим када се окренем према Сахат кули су остаци деспотових одаја. Време је да кренем са почетне тачке, до “другог деспота”, тј. до другог споменика посвећеном њему, те пружам корак ка зидовима који се спајају са Сахат кулом. Осунчани, заједно са целом атмосфером тог дана, подсећају ме на Микену, не знам зашто, али не покушавам да разлучим. Само ходам према зидинама. Поред њих ретко ко пролази, посетиоци Калемегдана углавном иду стазама. Зидине су самотне и саме, али упијају шапат дрвећа и врелу вољу сунца.
Пише Ана Атанасковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању