„Говорићу све док будем имао нешто искрено, поштено и јасно да кажем“, речи су Рашка Димитријевића, професора, пијанисте, преводиоца, писца и првог српског алпинисте. Говорнички горостас је говорио да се песник рађа, а говорник ствара, а његови студенти да им је служио слатко од речи, које су узимали кашичицом, пажљиво, да ништа не проспу. Био је беседник каквог Србија до тада није имала, а питање је да ли ће га икада имати.
Рођен је 15. марта 1898. као трећа генерација Београђанина. Деда по мајци, Радован Милетић, био је пуковник Генералштаба на двору краља Милана Обреновића, а отац, угледни београдски лекар, Васа Димитријевић, лични лекар краља Петра I Карађорђевића. Одрастање у угледној грађанској породици, где је био окружен књигама, музиком и комшијама, знаменитим људима тадашње Србије, утицало је на цео живот Рашка Димитријевића и он се са љубављу сећао Палилуле, свог срећног детињства, где су људи међусобно били пријатељи. Родио се и цео век провео у породичној кући у улици Код два бела голуба (данашњој Светогорској). У кући је постојао један од првих клавира у Београду, а мајка, и сама школована, учила га је већ са пет година свирању на клавиру. Касније је учио код Руже Винавер, мајке Станислава Винавера, и сматрали су га одличним пијанистом.
У кућу његовог деде свраћао је Симо Матавуљ, а Стеван Сремац и Сима Пандуровић су били редовни гости оближње кафане „Орач“. У истој улици је живела мајка Милана Ракића, а Рашко се касније и ородио са њим, оженивши се његовом нећаком Ружицом, професорком француског језика. Башта породице Димитријевић се граничила са баштом породице Милутина Бојића, деца су се дружила, а касније се ту окупљала интелектуална елита Београда: Миодраг Ибровац, Милутин Ускоковић, Милош Ђурић, Велимир Рајић, Станислав Винавер, а најчешћа тема разговора била је уметност.
Рашко је матурирао у Београду и, желећи да иде очевим стопама, 1919. одлази за Француску у Монпеље, на студије медицине. Оболео је од тифуса, који је тада харао Европом, а после повратка у Београд схвата да медицина није његов прави избор. Тако се приклонио својој правој љубави – књижевности и уписао Филозофски факултет у Београду, на коме је 1922. дипломирао. Прво запослење му је било место професора у Великом Бечкереку (данашњи Зрењанин). Убрзо добија стипендију француске владе за студије Упоредне књижевности. Студира у Страсбуру и Паризу, и почиње да ради докторат; теза му је о Дидроу. Прекида рад на тези и креће на путовање по Француској, посебно по Прованси, желећи да упозна душу људи, поднебља, обичаје, што је касније искористио у својим путописима о тој покрајини и студији о Алфонсу Додеу. По повратку у Београд, добија посао професора француског језика у реалној гимназији у Земуну и београдској Реалки. Своју прву песму „Ти се сећаш мала“,написао је 1919. и објавио у часопису „Дан“. Објавио је 23 песме, а у рукопису је остао циклус од 15 песама „Северно лето. Самоћа“.
У то време се музиком бавио активно. Тако је свирао клавир у познатом квартету са браћом Настасијевић. Момчило, песник, и Живорад, сликар, свирали су флауту, а Светозар, композитор, свирао је виолину. Често су свирали на седељкама код Руже Винавер. Свирао је и у дуету са Миланом Фотићем, професором Медицинског факултета, који је у Прагу завршио и Конзерваторијум. Рашко је после своје тридесете године престао активно да се бави музиком, јер је сматрао да има бољих пијаниста од њега, али је држао предавања о композиторима и читавог живота музику сматрао значајнијом уметношћу од књижевности, јер има универзалнији израз. У његовом стваралаштву су се књижевност и музика допуњавале – његова предавања су била по законима ритма!
Писао је критике о концертима и објављивао их обично у листу „Демократија“ под псеудонимом Радул, или у музичким емисијама Радио Београда.
Са оцем, који се интересовао за бање у Србији, а посебно за Сокобању, Рашко је упознао Јастребац и тако је већ са шест година, почео да се бави планинарењем. Према писању Спортске енциклопедије био је први српски алпиниста. Сам Рашко је алпинизам сматрао више као душевно стање него телесни напор. О томе сведоче и две књиге које је написао: „Књига о планини“, објављена 1930, и књига „О висинама и ћутању“ објављена 1982, а написана 35 година раније. Првобитни наслов књиге је био „Тројица на Јаловици“. Фељтон „Друговање са планинама“ је новосадски Дневник објавио 1980. О алпинизму је одржао више од 50 предавања. Као признање је од словеначког планинарског клуба „Очница“ добио Почасну плакету, а од Планинарског савеза Словеније златну почасну значку. Његове књиге су биле бестселер у Словенији.
У издавачком предузећу „Просвета“ је радио од 1949. до 1955. као уредник и од тог доба датира његово пријатељство са Ивом Андрићем. На Катедру за општу и упоредну књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду долази 1955, на позив тадашњег шефа обновљене катедре, професора Војислава Ђурића, и на њој остаје до свог пензионисања – 1968, а предавао је и на Универзитету у Новом Саду. За време његовог боравка на овој Катедри, посетили су је многи славни писци међу којима је био и Жан Пол Сартр. Године проведене на факултету су његово беседништво довеле до савршенства, а остало је забележено у сећањима његових бивших студената.
Припремила Мирјана Цвекић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању