Постоје људи који одређена места не желе само да виде, већ да их доживе целим бићем: тако да им се кожа најежи, а мождане синапсе запамте сваки детаљ: светлост која се ломи на асфалту, прашину која се диже за точковима, мирис ноћи под отвореним небом. Путовање тада престаје да буде пуко прелажење раздаљине и постаје стање духа. Један од њих је и Љубиша Шљивић (32) страствени путник и истраживач који свет упознаје кроз кретање, прихватајући и прилике и неприлике као део личног раста. Своје авантуре бележи фотографијом и писаном речју, на друштвеним мрежама, у белешкама телефона, али и на папиру када год за то пронађе тренутак. Аутор је књиге „Повратник“, у којој описује своје пешачко путовање дуго 1020 километара, али и унутрашње путовање које га је пратило на том путу. Поред прозе, пише и поезију, често спонтано, вођен тренутком инспирације и бележећи стихове где год стигне. Остварио је и један од својих великих снова: бициклом је стигао од Крагујевца до Нордкапа, а љубав према камповању и ноћима под отвореним небом донела му је много искустава која и данас памти, нека са осмехом, а нека са дозом језе, али би их, како каже, поново проживео. Његова мајка често примећује да га људи данас више препознају по путовањима и авантурама него по дипломи економисте коју је стекао уз велики труд, што јој понекад и није драго. Можете га пронаћи на Инстаграму (@ljubellerin), YouTube каналу (ljubisasljivic1) i Фејсбуку (Љубиша Шљивић). Неизвесност и откривање нових светова његово су гориво које га покреће, а у овом разговору води нас на нову авантуру: бициклом све до Марока.
Која је била ваша прва помисао при слетању у Мароко?
– Шок, била је прва помисао када смо дотакли тле Марока. Вожња бициклом по овој земљи требало је да ми донесе отварање видика каквом до тог момента нисам био ни близу. Нисам се посебно припремао за ову авантуру, препустио сам сву организацију двојици сапутника, Николи и Спејсу. Своја сазнања о Мароку ограничио сам на до тада прочитане часописе и поједине влогове који су писали о бајковитим врховима Високог Атласа, пешчаним динама Сахаре, плавом граду, кањонима, пријатној музици и увек љубазним домаћинима, док се кроз све то провлаче мириси зачина, свежег хлеба и чаја од нане. Прошло је шест година откако сам бициклом отишао од Крагујевца до Лисабона, а једна од станица био је и сам југ Шпаније, тачка одакле би мој сапутник и ја требало да пређемо на афричко тле, у Мароко, али нам је из административних разлога та жеља ускраћена. Чекао сам на ово пуних шест година.
Шта се догоди када се путник, ушушкан у своје претходно искуство и уверење да познаје границе изненађења, суочи са сировом душом Марока и саветима оних који су ту земљу већ осетили под точковима?
– „Наоружајте се стрпљењем“, спустивши руку на моје раме, поручио ми је бициклиста Џамал, ког упознајем по слетању у Фес, првог дана авантуре. „Испуните своју самоћу и пустите лепим и мање лепим странама ове земље да вас упознају, нећете зажалити“, у кратком разговору додао је бициклиста Џејмс, на ког наилазимо у моменту када скрећемо десно и удаљавамо се од густог туристичког центра кањона реке Урике, када се одједном све утишало. На ово путовање кренуо сам са двојицом пријатеља, Николом и Спејсом, са којима сам у претходних пет година пролазио кроз разне узбудљиве моменте на авантурама. Искуство ми је говорило да је упознавање одређене културе на два точка или пешачењем са ранцем на леђима потпуно другачији ниво спознаје те културе од оног када је упознајемо као туристи. Вођен тиме, био сам убеђен да имам одређену основу и да ме нова култура може изненадити само до одређене мере. Но, био сам у криву. Оно што следи у даљем разговору је мој доживљај Марока након 1100 километара вожње бициклом.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању