Прокрстарио сам многим метрополама и градовима. Сада ми делује нестварно све оно са чиме сам се на свом путешествију сусрео и са чиме сам се хватао у коштац. Изборио сам се са непрегледном и ветровитом казахстанском степом,сибирским комарцима, прошао кроз страшну и сурову пустињу централне Монголије, изашао на крај чак и са Гоби пустињом. Нисам дао да ме зауставе ни моћни планински превоји и венци Карпата, Алтајских, кинеских и корејских планина. Освојио сам вулкан Халасан (1950), највиши врх Јужне Кореје, а нашао сам се и на највишем врху Јапана-вулкану Фуџи (3776 м) . Спасавао сам се са ледника Актру са 4000 метара где ме је задесило страшно невреме на Алтајским планинама.
Не, т у није био крај. Пловио сам Жутим морем од Кине до Јужне кореје и Јапанским морем од Бусана до Фукуоке. Српска застава вијорила се и на Кинеском зиду. Шетао сам забрањеним градом, био у посети Џинкис Кану, пецао на монголским језерима, јео свилене бубе и живо месо у Кини и ко зна шта све још. У пустињи сам спознао колико је вода нешто што је непроцењиво вредно. Небројено пута спавао сам у шатору, борио се са ветром, кишом, песком, сунцем, лошим путевима, у два наврата муње и громови били су моји љути непријатељи.
Али, ништа ме није зауставило, баш ништа није могло да ме поколеба. Ни у једном тренутку нисам помислио да одустанем, јер се никад нисам покајао што сам кренуо и увек сам грабио само напред ка циљу-тамо где се сунце рађа… Увек сам са великим поносом носио српску заставу и са поносом свима говорио одакле долазим.
Обишао сам много лепих места али свим својим чулима највише сам уживао у лепотама светског чуда од природе-острва Ћећу. Следи прича о овом острву:
Шестог октобра 2015. године у граду Мокпо сам се укрцао на брод који је превозио путнике до острва Ћећу. И тако сам стигао на ово острво које је иначе троструки Унеско победник, део је светске природне баштине, а 2011. године проглашено је једним од седам светских чуда, а уједно је и национални парк. Искрцао сам се у Ћећу Ситију одакле сам возио 40 километара уз прелепу обалу са бројним пешчаним плажама као из снова и свратио код Џејни и њеног мужа Јонга ,чији сам био гост, који су такође бициклисти. Њих двоје су 2012. године били у Србији, за коју кажу да им је омиљена земља и да не могу да забораве лесковачке пљескавице. У то време су две године провели путујући по Европи када су обишли велики број земаља. Са њима ме је повезала њихова пријатељица Бореум Ли, која је у то време педалирала по Европи. Била је и у Србији, у Краљеву, код мојих пријатеља.
Текст и фотографије Драган Шибалић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању