Ишао је седамнаест пута на дуга путовања бициклом. Антал Лепар, шездесеттрогодишњи витални Кикинђанин, ни овог лета није пропустио прилику да споји лепо и корисно. Свакодневно бициклом прелази по стотинак километара по локалу и то му, како каже, предствља већ рутину. Уосталом, много пута је ишао и биоциклом кроз Мађарску, Румунију, Словачку, све до Беча… Љубав према двоточкашима на властити погон улио му је отац.
– Одмалена сам заволео бицикл. Прво путовање сам имао с покојним оцем на буч (сеоска слава) у Банатску Тополу. Друм је био од ситне коцке, а ја сам стојећи возио женски бицикл. Осамнаест километара у једном правцу. Не знам колико сам тад имао година. Сећам се, био сам баш мали, јер нисам могао да дохватим педале кад бих сео на сиц. Зато сам терао стојећки, каже Антал. Отад, до данас, његов километар сат много пута је „окренуо на нулу”. Ни сам не зна колико је километара прешао.
– Љиљана, моја жена, и ја смо били такмичари у бициклизму. Обоје јако волимо овај спорт, а још више од самог спорта ме привлачило путовање. Још као мали, ишао сам аутом у Беч, јер ми се старија сестра тамо удала. Ишао сам, дакле аутом, али сан ми је био да идем бициклом до тог града. И кад сам имао 19 година одлучио сам: кренућу, па шта буде! И одважим се па кренем на пут. Два и по дана сам возио и безбедно стигао. Кад сам стигао тамо, јавио сам се писмом укућанима јер није било мобилних телефона. Кад им је стигло писмо од мене – то је био шок! Родитељи само што нису пали у несвест кад су видели да сам бициклом стигао до Беча. Ишли смо удвоје на тај пут, моја будућа жена и ја, каже Антал с нескривеним поносом, надовезујући:
– Она је тада имала мало квалитетнији бицикл, а мој је баш био крш. Удаљеност између Кикинде и Беча је око 500 километара. То прво путовање ми је посебно остало у сећању. Али како су године пролазиле, имао сам друге приоритете и нисам одмах наставио да идем тако далеко бициклом. Оженио сам се, почео да првим и кућу, па је ту био и посао, потом смо добили и дете, тако да ми неколико година није падало на памет да то поновим, додаје Анти, како га многи на северу Баната знају.
Кад се економски стабилизовао и решио нека од кључних егзистенцијалних питања, поново се у њему пробудила љубав према велосипедисању.
– Имао сам паузу од неколико година, али у последње време редовно возим. До прошле године сам возио један стари бицикл који сам купио још док сам био млад и док сам зидао кућу. У то време сам подизао кров и требало је да купим грађу, међутим, ја за те паре купим бицикл. Жена због тога није причала са мном данима, смеје се Анти. – Тај давно купљени бицикл сам користио до прошле године, а лане сам купио нови. Гуме су ме изашле скупље него сам бицикл, али знам да сам миран и спреман за нова путовања.
Пише Немања Савић
Фотографије Лична архива
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању