Са пријатељима- имењаком Драганом и два Горана бициклима смо са Завојског језера кренули ка видиковцу Смиловица које се налази на 1010 метара надморске висине. После шест километара стижемо у једно од најзабаченијих старопланинских села-Покревеник на 700 метара. Имао сам утисак као да сам се вратио сто година уназад. Ово идилично село је интересантно по кућама грађеним од блата или камена покривених каменим плочама. Мада доста кровова је данас замењено црепом. Сокаци кроз које смо пролазили пусти, а куће углавном напуштене, оронуле и закључане.
Срећем једну баку и питам је: „Колико људи има у овом селу?
Окреће ми леђа и машући руком виче: „Какви људи,сви су помрли…!
И оде својим путем. Шетајући каменитим сокаком пажњу привукосмо деди Ратку. Попричали смо на кратко, па отишли до оближње школе која је деценијама напуштена. Ратко каже да је шездесетих година прошлог века у њој имало више од сто ђака. Недалеко одатле гробље које сведочи да је у селу некада живело много људи. У повратку Ратко нас зове у госте. Седамо на столичице на терасици његове старе куће где нас је почастио ракијом и соком. Слушамо приче о неким сретнијим временима када је село било пуно људи, а домаћинства имала много стоке. Данас каже да у селу живи двадесетак њих. Све старци и један младић од 30 година. Деце нема. Па нам се јада како у селу има нешто мало коза,оваца и крава. Нема ко ни да их чува.
Амбуланта у селу напуштена, некад је доктор долазио уторком а сад никако. Дом културе у рушевинама. Имали су и млекару која је сада наравно напуштена. Нема ни продавнице. По намирнице мора да иду до 17 километара удаљеног Пирота. Не би ни то био проблем да до села има асфалт. У село углавном навраћа родбина и они који су родом одавде. Село полагано изумире.
Наставили смо успон ка Смиловици стрмим путем.Како се пењемо тако су призори ка језеру све лепши. Наилазимо на мог имењака, деду Драгана, који је чувао козе. Каже да је то најпопуларније име у селу. Највише Драгана има. Попричали смо мало и са њим. Не виђа често људе и знамо колико му значи да прозбори коју. Има проблема са куком и шета уз помоћ мачуге али му то не смета да изађе високо изнад села и чува козе. “ Мора од нечега да се живи.“
Текст и фотографије Драган Шибалић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању