Своју свакодневицу Биља Крстић и данас испуњава врло радно, упркос томе што званично није у радном односу. Подсетимо, у пензију је отишла са места музичког уредника на Радио Београду. Недавно смо имали прилику да гледамо премијеру филма Радоша Бајића „Хероји Халијадра“ и уједно смо могли да чујемо музику коју је Биља са својим „Бистрик оркестром“ компоновала за овај филм. Иначе, ова уметница већ има филмског искуства, јер се својевремено појављивала и у филмовима „Није него“ и „Зона Замфирова“. Овај потоњи је – поред осталих композитора – и музички опремила са својим сарадницима. Њено академско звање и занимање етномузиколога нарочито је уочљиво кроз рад поменутог „Бистрик оркестра“ који је основала почетком 2000-тих година. Чланови су се током времена мењали, али не и основна идеја – очување балканске музичке баштине.
„Бистрик“ је за више од две деценије рада забележио велики број бриљантних наступа на светским музичким фестивалима, промовишући овдашњи мелос. Ове године Биља Крстић и „Бистрик“ су објавили и албум „Биљур“ у издању „Југотона“. Петар Пеца Поповић, чувени музички критичар сматра да је у питању концептуални албум на коме су забележене песме из нашег не само географског, него и музичког и емотивног завичаја. Биља Крстић додаје да је посвећем женама. „Биљур“ се већином састоји од песама које носе женска имена (Донка, Анђа, Јелка…) и представљају на неки начин заокружено дело које говори о вековној борби балканских жена против друштвених стереотипа којима је оптерећено наше полуострво.
Подсетимо Биља Крстић је и пре „Бистрика“ била препознатљива музичка појава на овим просторима. За „Илустровану Политику“ се, између осталог, осврнула на неке сегменте своје плодне каријере, али и на место наше етно музике у свету.
Музичку каријеру сте започели у култној акустичарској групи „Сунцокрет“...
– Ја сам 1975. постала члан „Сунцокрета“. Дошла сам у ствари из Ниша у Београд да студирам, из једног малог града у други век, како би рекао Балашевић, кад је релација Ниш-Београд у питању. Уписала сам Факултет музичке уметности и тада сам упознала моје пријатеље из групе „Сунцокрет“. Полагала сам аудицију код Боре Ђорђевића. Увек причам о томе као о једној прелепој анегдоти, где су ме довели као да отпевам нешто. Бора је свирао гитару, ја сам понављала, и онда је Бора на крају рекао Горици, Снешки, Божи и осталима: „Еј, нашао сам једну малу са Музичке академије. Замисли, све што отпевам – она понови!“. То му је било фасцинантно. тако да сам уствари у тој групи стекла пријатеље заиста за цео живот, и куму за цео живот – Горицу Поповић, а Снешка Јандрлић и ја се виђамо баш сваки дан, са Батом Сокићем се често чујем, као и са Бором Ђорђевићем.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању