Уочи овогодишњег Вимблдона љубитељи тениса су трепери-ли од треме. С разлогом. Не-извесност је реалност када се сретне велика тројка. Посебно је забрињавао онај „трећи“, који је (у ст-вари) први у свету. Е тог – трећег ваљало је некако омести. Дестабилизовати – како би рекли политичари. Јер, победио је овде и прошле године. Острво је дало све од себе. Играо је махом на според-ном терену, али побеђивао. Једног по једног. Ипак, од самог старта такми-чења прозивали су Новака по разним основама. Спомињали га у различитим контекстима. Покушавали да га омало-важе… Поједине колеге тенисери били су врло активни. Свестрани. Цинични, злуради и приземни. Надметали се у оригиналним запажањима. Чак ни Ђоковићева капа у једном тренутку, усред меча, није била „довољно бела“ – када је играо са Хубертом Хуркачем. Судија Карлос Бернандеш из Бразила није уважио Новаков аргумент да је са истом капом већ играо у другом колу против Кудле… А капа је са унутрашње стране штитника имала црну поставу. То је било баш очигледно – ниско. Правила су правила. Вимблдонска. Третирао га је Бернандеш као ђака који је на час физичког дошао без опреме. Добро. Новак је то искулирао, али се у њему сакупљала снага за одговор.
Наставак прочитајте у броју 3156.