Аца Филиповић, стари београдски чистач ципела на Теразијама, код хотела „Балкан”, пристао је да га заменим тог преподнева за његовим сандучетом.
– Чисти, брате, кол’ко ‘оћеш – рекао ми је и узео да ме одмах уведе у посао.
– Видиш – дохватио је неку стару ципелу и четку – прво скинеш прашину. Онда овом четком мажеш. Пре тога, да ставиш ове бранике, да муштерији не упрљаш чарапе. Немој много ималина. Лепше се гланца. После другу, исто тако. На крају удариш сјај црвеном крпом, ево ти је ту у фиоци и … готово. Седи и ради. Шта више да ти причам.
– А цена? Колико да наплаћујем? – упитао сам, док сам узалуд покушавао да се сетим која је четка за прашину, која за мазање, која за први гланц…
– Чишћење – банка. Тол’ка му је тарифа.
Столица, на којој сам уместо чика Аце сада седео, није нимало била удобна. Чинила ми се сувише високом. Када бих се нагнуо према сандучету једва сам могао да дишем. Међутим, решио сам да стиснем зубе и издржим. Кад је чика Аца на њој провео читав живот, могу и ја једно пре подне. Нисам још стигао ни да се лепо наместим а камоли уживим у улогу чистача ципела, када се предамном створи постарији човек у тамном оделу и без речи стави ногу на сандуче.
– Ајд’ сада – храбрио ме је чика Аца. – Све онако, знаш.
У том часу, чинило ми се нисам знао ни онако, ни било како. Али повратка више није било. Узео сам четку у руку.
– Знате, први пут данас чистим ципеле. Нисам баш вешт… – више сам бодрио себе, него што сам желео да започнем разговор са првом муштеријом.
Човек је, међутим, ћутао и гледао некуд према „Албанији“. Као да му се уопште нисам обратио. Баш нсам баксуз, помислио сам. Први па намћор. Одустао сам од даљег разговора. Требало је чистити ципеле. Радио сам како сам најбоље умео. Да не обрукам ни чика Ацу а ни професију. Прво прашина, па мазање, преслишавао сам се у себи, сад први гланц… Онако сагнут губио сам ваздух. Проклета столица! Зар је могуће да се од једног чишћења толико презнојим?
– Шта се чудиш. Први пут радиш – тешио ме је чика Аца. – Ниси се још извештио. Да је добро, сви би учили за чистача, јел’ тако господине?
Јован Антонијевић
(објављено 28.8.1979)
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању