Пре табле која најављује село Визић на падинама Фрушке горе, невелико обележје показује правац ка манастиру Ђипша. Узан асфалтни пут вијуга кроз шпалир од високих стабала букове шуме. Па онда после мало више од километра десно „бежи” низ страну и силази у удолину. Тек када се приђе на стотинак метара од манастира, могуће га је угледати.
Испред цркве испречио се подужи, у бело окречен конак. Двосливни кров покривен црвеним црепом. Између другог и трећег димњака извио се звоник. Надвисује конак.
На паркингу један аутомобил. Десно, пре капије, на бетонском постаменту, постављена црна мермерна плоча. Испод крста пише да су ту 1943. године усташе убиле родољубе Визића и Ђипше. Испод побројано седамдесетак имена.
У удолини влада мир. Тишина каква се све мање среће чак и у манастирима, по чему су иначе познати. Врата цркве отворена. Мирише на тамјан. Кандила горе. Зидови осликани, леп дрвени иконостас украшен ликовима светаца. Лево и десно од врата, као да дочекују госте, домаћински, осликани Христ и Богородица.
Манастир Ђипша или Дивша, како му је још име, према предању задужбина је деспота Јована Бранковића. Према најстаријем писаном помену настао је крајем 15. или почетком 16. столећа. Разаран је, нестајао из писаних докумената, па се појављивао, а на неколико места у документима има назнака да је неко време био метох суседног манастира Кувеждин.
Па, шта друго него кренути даље, ка следећем од ова четири бисера. Ка Кувеждину.
Да нема крстова, намерник би помислио да је пристигао на неко градилиште. И то не било какво. Већ озбиљно и велико. Гомиле туцаника, шодера и ситног песка истоварене су на платоу испред капије. Десно на палетама уредно повезана цигла. Арматура разбацана. Испред манастирске продавнице опет палете и на њима грађевински материјал. Иза и десно од цркве никао нови објекат. Мајстора као пчела у кошници. Само „зује”. Нико ни за кога нема времена нити се ко зауставља. Девојка са флашицом за воду и ранцем на леђима, обучена како приличи оваквим местима, онако, више као за себе, а не као одговор знатижељнику, рече да ће ту да буде место где ће „посрнула браћа и сестре” да потраже спас. Ако је то то, онда ће Кувеждин да постане оно што и манастир Ковиљ.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању