Бљештава јара на друму. Једна од чувених реченица Албера Камија у „Странцу“, позната сцена из Алжира. Сви знамо кроз какве је апсурдности у друштву и у себи прошао главни јунак и да су његова размишљања одраз Камијеве душе, али знамо и то да такво осећање није везано искључиво за Алжир, већ за Камијево уопштено размишљање о човечанству и смислу постојања.
А има још алжирског у „Странцу“ – мајка главног јунака је у старачком дому у Маренгу, спомиње се Арапкиња у белој кецељи, са свиленом марамом јарке боје на глави, Ками читаоцу интензивира описе јаре – небо је већ било пуно сунца, почело је да притиска замљу и врућина је брзо постајала све већа; неиздрживо сунце од кога је подрхтавао читав предео; гнездо светлости Алжира, бритко, али не без сензибилитета описује плажу између стена, трскама оивичену с копна која је у предграђу града Алжира, покривена жућкастим камењем и сасвим белим чапљанима према већ јарком плаветнилу неба. И море је бљештаво.
Бљештава јара на друму. Бљештаво наранџасти предели Алжира, земља која је упила сунце, дуализам жутог и плавог (земље и неба) – Алжир је имао посебно место у срцу Алберта Камија, једног од ретких писаца који је још за живота уживао славу која се у таквој мери углавном дешава рок звездама. „Странац“ није могао без Алжира, а није ни Ками.
Родио се тамо 1913. године, у сиромашној француској породици која се у тадашњој колонији населила још пре неколико генерација. Отац му је био алзашки земљорадник. Нажалост, погинуо је убрзо по дечаковом рођењу у бици на Марни у Првом светском рату. Ками је као веома млад, још у школи, схватио да се мора борити за све што жели да оствари, чак и за сопствени опстанак. Радио је за време студија филозофије у алжирској префектури (ударао је печате) и а продавао је и аутомобилске делове и бележио барометарски притисак у метеоролошкој станици. Са мајком је живео у веома лошим условима, у делу града Алжира који се зове Белкур.
Поред студија које је волео налазио је задовољство и у фудбалу – био је голман јуниорске екипе фудбалског клуба алжирског универзитета. Био је одличан голман који је запамћен по смелим одбранама, али није могао да настави да тренира јер је 1930. године оболео од туберкулозе.
- године је завршио студије одбраном дипломског рада о хришћанској метафизици и неоплатонизму. Радио је убрзо у алжирској радио-станици, а потом се заинтересовао за глуму и позориште. Добио је главну улогу и кренуо је да по алжирским градовима и селима игра француске класике.
Камијев професионални живот био је везан и за алжирске новине. Током 1937. године, „Алжир републисијен“. То је био само почетак.
Када је 1954. године избио рат за алжирску независност, Ками је био очајан. Годинама је био гласноговорник против француске колонијалне политике у Алжиру а био је принуђен и да га напусти 1940. после затварања новина где је објавио највише критичких текстова. Ипак, он је до краја живота сматрао себе Алжирцем. Те 1954. године у Алжиру је живело милион Француза, а три четвртине њих је тамо било и рођено. Чак су и најсиромашнији од њих уживали привилегије које се нису односиле на девет милиона Арапа и Бербера који су такође живели ту, често у најстрашнијем сиромаштву, као што је Ками описао у својој серији чланака из 1939. године, Мистерија Кабилије. Ками се залагао за економске и политичке реформе у Алжиру, четрдесетих година прошлог века је подржавао арапског вођу Ферхата Абаса, који се борио за политичке представнике муслимана у Француској. Ками је био између две ватре – са страственим поверењем у правду за све, подржавао је арапске тежње за политичким правима, али није могао да се одрекне ни своје сопствене љубави према Алжиру. Поврх свега, осећао је бес због крви која се проливала са обе стране. Године 1955. је написао „Писмо алжирском милитанту,“ срцепарајући текст у коме изражава наду за бољу будућност земље истовремено се надајући да ће везе са Француском опстати.
Затим, 1958. године издате су „Алжирске хронике“, селекција текстова, већином новинских чланака које је писао у периоду од 20 година. Хронике су издате пошто се Де Гол поново вратио на власт. То је била последња књига коју је Ками издао за живота.
Погинуо је у аутомобилској несрећи близу Сенса у Француској 1960, само две године након што је добио Нобелову награду за књижевност као други најмлађи писац у њеној историји. У тренутку погибије код себе је имао повратну карту за Париз, где је намеравао да проведе Божић са породицом. Тек у последњем тренутку је одлучио да се врати аутомобилом којим је управљао његов издавач Мишел Галимар.
Бљештава јара на друму. Друм као судбина главног јунака и као судбина Албера Камија. Врели Алжир у његовом срцу, истина у речима, бескрајно путовање његове душе кроз несагледиви усијани мир.
Пише Ана Атанасковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању