У завичају Jанка Веселиновића и Милића од Мачве
Непрегледних китошких шума више нема, нема ни хајдука ни чувених уметника и песника, што самоуких што академских, али кад вас пут наведе у равницу што се простире од Дрине до Мишара и од Саве до Цера много тога лепог ћете видети, доживети и научити, а моћи ћете и да уживате као ретко где у Србији.
Држе се још. Одолевају ветровима што тутње по Мачви равној к’о тепсија, киши, снегу и мразу који би удружени одавно већ могли да их претворе у прашину и струготину. Радован кула и испред ње истурена Лајаоница, прва сазидана у свету. Сагради их видовити Милић Станковић, чувени Мачванин, и још чувенији сликар што сам себи надену ново име – Милић од Мачве, на имању свога оца Радована, кога је у својим умјетницама звао килави Радован, уочи светски чувене 1968. године. Оне, обележене полетном младошћу, критичком мишљу и без страха изговореном речју из које још памтимо Прашко пролеће и студентске демонстрације у Београду. Полет у свету, а и у Београду, није трајао ни једну сезону, али је Милићева Лајаоница у његовом родном селу Белотићу истрајала све до 2000. године, до његовог одласка са овог света, на који ће се, како је сам говорио, вратити за двеста година.
Наставак можете прочитати у броју 3085.