Овогодишња добитница награде „Васко Попа“ за најбољу збирку поезије своје песничко надахнуће за награђену збирку „У обручу“ описује као „тигра који трга крваво месо у кавезу“
Још од 1995. године „Вршац – лепа варош“, друштво пријатеља овог лепог банатског града, на дан рођења светски славног песника и њиховог суграђанина Васка Попе (29. јун), додељује наградну повељу за најбољу књигу поезије у протеклој години. Чланови жирија: Радомир Андрић, Душко Новаковић, Владимир Гвозден, Славомир Гвозденовић и Јован Зивлак ( председник) од седамдесет наслова, који су објављени у 2017. години, одлучили су да награде збирку „У обручу” Бојане Стојановић Пантовић. Бојана живи и ради у Београду и Новом Саду: у овом другом ради као професор на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета. Приредила је и превела више књига српских и словеначких писаца, уређивала књижевно-научне часописе, држала је предавања широм света и стална је сарадница америчког књижевног часописа који издаје Универзитет Оклахоме. Објавила је више стручних књига и песничке збирке: „Бескрајна“, „Заручници ватре“, „Исијавање“, „Лекције о смрти“, а њени радови превођени су на енглески, француски, немачки, шпански, словеначки, грчки, македонски и пољски језик. Низу значајних награда које је добила придружила се још једна, за њену најновију збирку песама „У обручу“, коју је објавила Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ у Краљеву.
За збирку песама „У обручу“ добили сте, недавно, чак две награде: „Васко Попа“ и „Ђура Јакшић“. Не дешава се често да у једној години писац добије две значајне награде, да ли Вас је то изненадило?
– Дешавало се да један аутор добије чак и три значајне награде, али се ретко дешавало да добитница буде жена, поготово за исту књигу. Драго ми је да се у том погледу код нас нешто мења и да су у фокусу разних жирија све више ауторке из различитих уметничких или научних области. Обе награде, поготово „Васко Попа“, доживљавам као велико признање за мој целокупни књижевни рад, било да је реч о песничком, критичарском, антологичарском или научноистраживачком, поготово када је реч о новом читању и вредновању српске књижевне традиције.
Збирка има четрдесет песама које су подељене у четири целине. Како су настајале, да ли су све из истог периода или сте уврстили и неке старије?
– Све моје збирке настајале су паралелно са завршетком претходних које сам предавала у штампу, па је тако и са овом. Први циклус настао је још крајем 2012, да би касније, после 2013. године и изласка „Лекција о смрти“ која је тематски и смисаоно повезана са овом, настао један период кризе у ком нисам знала куда даље, јер је друга половина књиге настала у мом најтежем животном периоду, па ми се чинило да је композиционо тешко ујединити постојеће циклусе. Као да сам имала две збирке у једној и морала сам да извршим својеврсно преуређење читаве збирке у смислу повезивања појединачних песама и циклуса по неким другачијим принципима.
„Отварање прстена“ је песма посвећана Синиши Нешићу којом објашњавате интригантан наслов „У обручу“ и његову симболику. На коју врсту обруча сте, заправо, мислили?
– Симболика наслова је комплексна и поставља питање могућности отварања митског времена ка историјском, кружног ка бескрајном, својеврсне напетости између природе и културе, што је преломљено кроз свест и постојање субјекта, посебно женског, и његовим бројним релацијама према другом. Такође, упућује и на својеврсну уобрученост песме и њеног постанка и порекла, форме и језика коју неизоставно исписује, у различитим временима и просторима.
Наставак можете прочитати у броју 3103.