Када је имала свега две године, Бојана Видић из Ковина изгубила је слух. Лекари су претпоставили да је узрок била висока температура, а њени родитељи од тада почињу дугу борбу да јој омогуће што бољи развој и комуникацију. Данас, више од четири деценије касније, Бојана не само да поново чује – већ је постала један од најгласнијих заговорника подршке особама са оштећењем слуха.
Током детињства користила је слушне апарате који су јој омогућавали да региструје одређене звукове, али не и да јасно разуме говор. Како каже, то је више био осећај буке него стварна перцепција речи, па је читање са усана било неопходно за разумевање саговорника.
Упркос томе, Бојана се школовала у редовном образовном систему. Завршила је средњу школу за посластичара у Смедереву и радила на различитим пословима – у пекари, ЈАТ кетерингу, и као бебиситерка. Тежила је самосталности и није дозволила да је оштећење слуха одреди као личност.
Међутим, око четрдесете године слух је почео нагло да слаби. Аудиометријски налази показали су да ће временом изгубити и оно мало слуха које јој је преостало. Помисао на потпуну тишину донела је страх и несигурност.
„Постала сам анксиозна и повукла се у себе. Плашила сам се улице јер нисам могла да чујем аутомобиле или бициклисте“, присећа се Бојана.
Одлука о уградњи кохлеарног импланта представљала је прекретницу. За разлику од слушног апарата који појачава звук, кохлеарни имплант директно стимулише слушни нерв. Операција траје неколико сати и изводи се у општој анестезији, а након неколико недеља следи активација уређаја и дуг период рехабилитације.
„Многи мисле да је довољно укључити имплант и одмах чујете све. Али мозак мора да научи да обрађује нове звучне информације. Тај процес може да траје месецима или годинама“, објашњава она.
Тренутак када је имплант први пут активиран остао је један од најснажнијих у њеном животу.
„Све што сам до тада само замишљала одједном је постало стварно. Данас разумем говор око осамдесет одсто и без читања са усана.“
Навикавање на звукове није било једноставно. Посебно су је изненадили неки свакодневни звуци које раније никада није заиста чула.
„Капање воде и шуштање кесе били су ми иритирајући. Али баш ти обични звуци показују да свет око мене више није тих.“
Данас води рачуна о спољашњем процесору – скида га током спавања, штити од влаге и редовно одржава. Истиче и да је важно да корисници знају да магнетна резонанца није дозвољена без консултације са стручњацима.
„Имам једну предност у односу на људе који чују – могу да скинем процесор и одморим мозак од буке“, каже кроз осмех.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању