Није то била ни мало пријатна сцена. Испоставиће се касније да није била ни наивна. Чинило се да ће кућица сваког тренутка да се распадне. И да из ње истрчи узнемирени коњ који је толико скакао и лупао копитама да је тај звук узнемирио све около. Окупили се људи, власници чинили све да га смире, није ишло. Онда су се узнеммирили други коњи из суседних кућица. Њиште, ударају копитама… Па су се узнемирили и власници. Почели су да негодују. Но, све се смирило. Тек када је све прошло, један од власника рече да није то била наивна ситуација. Коњ је могао озбиљно да се повреди, да преврне кућицу, изађе, истрчи међу посетиоце. Много је ту деце било.
Те кућице вуку аутомобили. Оне су толике да у њих једва стане грло. Негде и два коња, зависи са колико њих власник путује. А мали Лазар је за то време стајао у невеликој кућици и мазио своје љубимце. Говорио им да се не боје. И смешио се. Дошао и он да покаже каква два коња има. Око кућице за коње до Лазара окупила се дружина. Па знатижељном намернику почеше да причају како су липицанери једна од најстаријих раса коња у свету, да има записа још из 16. столећа где се помињу мишићави и изгледни липицанери и да су посебно били цењени у Хабзбуршкој монархији.
– Били су и радни и парадни – вели брка гледајући у свог белог лепотана. – Срем је познат по гајењу коња, посебно Доњи Срем. Јесу се једно време користили за вучу, али више за показивање. А као доказ томе да Сремци воле коње јесте и ова манифестација. Погледајте колико је овде данас оних који хоће да се похвале својим лепотанима.
Из звучника почеше прозивке. Време је да власници прошетају своје коње или да по повећој зеленој површини крај обале Саве провозају фијакере. А сви су најпре долазили до места где је седео жири и где је било поређано сијасет пехара.
Но, нису мештани Бољеваца, Прогара, Јакова, Ашање, Купинова, Сурчина… дошли овде тога дана само због коња. Млади родитељи довели су малишане у провод. Било је ту разноразних ђаконија за њих. Од слаткиша на тезгама, играчки, разнобојних балона, до малог изненађења које су им припредили припадници полиције. Две од картона направљене фигуре полицајца са прорезом на глави стајале су поред стазе за шетњу. Па ко је хтео да буде полицајац, било је довољно само да кроз отвор протне главицу. Додуше, могао је то једино из руку родитеља, јер фигуре су биле повелике, у природној величини.
А није само то полиција спремила за најмлађе. Који метар даље од фигура, на три спојена стола били су поређни бели листови за цртање. И поред њих фломастери. Пожељно је било да тема буде полиција, али се млади симпатични полицајци у униформама нису бунили ако би се малишани определили за слободну тему.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању