Свако пролеће у Врању мирише на сећање. Кад се отвори небо над брдовитим Пржаром где су некада своју снагу обнављали после зимског сна виногради, град се буди. Буде другачији. Ведрији као и небо. Е баш, у то време 23. марта 1876. године родио се Борисав Бора Станковић, књижевник и правник. Отац Стојан, обућар, мајка Васка коју ће Бора упамтити само по причама баба Злате, очеве мајке која га је „од мрвку однеговала“. Када је варош ослобођена после 422 године Османлијске окупације 1878. имао је само две године, и довољно времена за одрастање и гледање људи, слушање ветрова и упијања мириса грожђа и прашине…
Данас, то је у Врању „Баба Златина“, улица којом се по старовременској калдрми којом је некада ходао и сам писац, долази до родне куће најзнаменитијег Врањанца. Спомен музеја у који долазе и млади и стари посетиоци, из земље и иностранства, сви који се задасе у овом граду. Улица, иако затрпана грађевинским подухватима и зградама, које нарушавају ову урбану целину непостојећег “старог језгра града”, уз залагање градских власти је ипак добила реконструисану калдрму, која треба да подсети на давнашња времена.
Стешњен немаштином, као студент у Београду тада анонимни писац Станковић је родну кућу продао после смрти баба Злате. Тешка срца, али је морао иако је често касније у подсећањима говорио да је „изгубио тврду земљу под ногама и високо небо над родном чаршијом“. Од тада Бора је ретко долазио у родни град, а када би се ту и задесио одседао је у кућама комшија и пријатеља.
Од када је 21. октобра 1927. године, већ нарушеног здравља, писац преминуо и сахрањен у Београду – требало је да прођу четири деценије да се тадашња комунистичка власт у Врању одлучи да од власника откупи родну кућу Боре Станковића и претвори је у печатно обележје града.
„Срећа је што се тада није брзо градило, па је кућа баба Злате остала оронула и аутентична. Уследила је вишегодишња реконструкција, па је почетком седамдесетих година прошлог века кућа била отворена за посетиоце са свим аутентичним собама и доксатом“, забележио је потписник ових редова утиске почившег, вишегодишњег кустоса пишчеве куће, писца и врањанског боема Србољуба Аритоновића.
Пространо двориште. Бунар. Шимшири. Велики и данас сачувани „шам дуд“ под којим је писац одрастао, слушао приче, гледао људе, али никада није доживео да се за живота ту задеси и попије коју чашу вина из „наших големих гроздобера од Рудине до Ћошке“.
Временом у кући је постављена и збирка Бориних књига. У једној од соба су изложене књиге. Ту су преводи романа „Нечиста крв“ на немачки, француски и кинески језик. Ту је и соба у којој је на разбоју радила баба Злата. Живећи у Београду на тадашњој дорћолској периферији писац је свој дом уредио тако да га подсећа на његов родни град.
Текст и фотографије: Војкан Ристић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању